U ulici Maksima Gorkog, gde se saobraćaj i pešački hod susreću u stalnom, bučnom klinču, neko je odlučio da objavi rat — plastičnim panelima na ogradi. Iako su te ploče postavljene sa vrlo jasnom i praktičnom svrhom, da budu brana između asfalta i ljudi, nečiji neshvatljivi bes ili puki hir ostavili su ih u dronjcima.
Ta plastika nije bila tu radi dekoracije ili da bi nekome ograničavala slobodu pogleda. Jedan od njenih zadataka bio je da zaštiti svakog prolaznika od onog ponižavajućeg momenta kada točak automobila, u punoj brzini, zahvati baru i pretvori je u prljavi talas koji završava na nečijem kaputu ili pantalonama. To je bila tanka, ali efikasna granica koja je omogućavala da se prođe pored kolovoza, a da se na posao ili sastanak ne stigne mokar i isprskan.
Ipak, nekome je taj komad materijala smetao toliko da je dobio neopisivu, skoro nagonsku želju da ga slomi i pokida. Ironija je u tome što taj isti pojedinac, koji je u trenutku destrukcije verovatno osećao neku vrstu “pobede” nad neživim objektom, zapravo ne vidi sopstvenu štetu. Onog trenutka kada padne prva jača kiša, taj isti čovek, ili neko njemu blizak, biće prva žrtva te “pobede”.
Ova polomljena ograda sada stoji kao spomenik kratkovidosti. Uništiti nešto što te čuva od prljavštine, samo zato što u tom trenutku ne razumeš čemu to služi, odlika je svesti koja ne vidi dalje od sopstvenog trenutnog hira. Na kraju, rezultat je uvek isti: grad izgleda ruinirano, a pešaci, ostavljeni bez te male, plastične zaštite, ostaju na milost i nemilost svakoj bari i svakom neopreznom vozaču u prolazu.

Podržite i pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj  link