Generalni vikar Subotičke biskupije, župnik Župe Marija Majka Crkve u Aleksandrovu, rektor Biskupijskog svetišta Gospe od suza na Bunariću, svešteno lice koje poštuju ljudi svih veroispovesti, prečasni Željko Šipek, izdvojio je vreme, odgovorio na pitanja sajta SUživo i upoznao nas sa životom sveštenika.

preč. Željko Šipek: “Rekao bih u startu da je vrlo nezahvano pisati o sebi, no verujem da svakoga motiviše i podstiče lepa reč i da i dalje čini dobro. Obzirom da ste mi postavili pitanja na njih ću i iskreno odgovoriti”.

SUživo:  Kada se u Vama probudila želja da postanete sveštenik?

– Pa rekao bih da se ta ideja rodila još od mojih dečačkih dana kada sam krenuo na veronauk, crkvu i postao ministrant. Znači sa nekih 11 godina ja sam već počeo razmišljati da bih voleo biti „velečasni“. U mojoj sobi je postojao jedan tkz. „oltar“ na kojem sam ja počeo služiti „mise“ tj glumiti ono što je moj župnik radio već u crkvi. Okupljala su se u mojoj sobi i komšijska deca te smo mi pevali molili svakodnevno. Nakon osmog razreda kada sam trebao odlučiti šta i gde dalje, rekao sam svojoj mami da idem za sveštenika. Mislim da se mama, a ni moj ondašnji župnik Andrija nisu baš iznenadili ovom mojom odlukom tako da sam ubrzo upisan u sjemenište Paulinum u Subotici tj. klasičnu versku gimnaziju Paulinum, gde sam boravio od 1987 do 1991 godine.

SUživo: Kako je Vaša porodica reagovala kada ste im saopštili odluku da želite biti sveštenik?

– Kako sam spomenuo u odgovoru na prvo pitanje mama nije bila nešto posebno iznenađena jer je videla da to što sam izabrao volim. No rekla mi je „Sine moj to je lep poziv, ali trnovit“. To mi se nekako urezalo i uvek se rado sjećam tih reči. Tata je tom pitanju bio neutralan. Moje sestre su mi uvek bile podrška kako onda tako i dan danas. Nažalost bilo je i onih koji su ismevali moju odluku da idem u sjemenište, pa i napada na mamu šta me je tamo dala, tamo ima ovoga, onoga. No želim naglasiti da je u ovakvim presudnim odlukama mladog čoveka porodica ta koja sve nosi i drži. Bez te podrške mislim da ne bi bilo ni mog svešteništva.

SUživo: Ako neko želi da postane sveštenik na koji način može da ostvari tu želju?

Mi često koristimo pojam Duhovni poziv. Dakle to je neko ko u sebi oseća Božiji glas koji ga poziva, na svakom je da se odazove ili ga odbije. Dakle mnogi od nas su taj poziv dobili i na njega se odazivaju ili ne odazivaju. Mladić koji oseća Duhovni poziv se pre svega mora javiti svom župniku. Konkretno ako neki mladić iz moje župe dođe i kaže ja bih želio biti sveštenik, on mora proći određena posmatranja. Župnik je gotovo uvek onaj koji posmatra određenog kandidata izvesno vreme i na osnovu nekog svoga promišljanja daje pozitivno ili pak negativno mišljenje. Ako je pozitivno upućuje ga biskupu koji ga onda šalje na daljnja školovanja. Minimalna škola da bi se postao katolički sveštenik je 8 razreda osnovne, 4 godina gimnazije ili srednje škole i 6 godina Teološkog fakulteta.

SUživo: Opišite nam jedan Vaš radni dan? Da li imate hobi?

– Pa naš sveštenički radni dan nije uvek ujednačen. Uvek ima nešto drugo. Nismo nešto previše vezani za radno vreme i termine (osim rada u kancelariji u mom slučaju). No okvirno moj dan počinje oko 6.30 sati. Nakon što ustanem prvo i osnovno je da dan započnem sa zahvalnom molitvom na novoj šansi, na novom danu. Molitvom časoslova (to su molitve koje mole sveštenici svaki dan) oko pola sata. Ako je misa pre podne onda je odslužim u 8 sati ujutro (imamo mise i posle podne utorkom, sredom, petkom i nedeljom). Onda sam u kancelariji od pola 9 do 10 sati. Dalji tok dana može biti od raznih sastanaka, poseta bolesnika, sahrana, priprema za venčanje, razgovora, veronauka, rada sa ministrantima, poslovnih ručkova. Naši objekti zahtevaju održavanje i u mnogim situacijama treba se brinuti ko će ovo uraditi ili ko ono. Nažalost često zbog drugih obaveza nisam samo duhovnik nego se bavim i sa raznim majstorima od zidara, keramičara, vodovodara, molera, pišem projekte, rešavam finansijske stvari. Bog me je obdario raznim darovima poput popravki elektronskih uređaja jer dosta toga znam i sam popraviti. Sve u svemu nađem uvek šta ću raditi i verujte nije mi nikad dosadno. Svoj dan opet završim zahvalnom molitvom dragom Bogu i molitvom za oproštenje svega onoga što u danu nije bilo dobro. Moj Hobi? Naravno da imam hobi možda i previše! Hehe. Od uvek me privlačila elektronika, kompjuteri. Volim biti u korak sa vremenom što se tiče novih dostignuće u pogledu tehnike. Volim igrice. To me zna opustiti. Volim putovanja i često  istražujem nove gradove, a to što i otkrijem onda volim podeliti sa drugima tako da često organizujem razna putovanja tj. Hodočašća. Trenutno mi je jako zanimljiva Poljska. Došli smo do Krakova, sada istražujem Varšavu. Zanima me i auto industrija pogotovo auti na hibridni pogon. Volim filmove, volim ići u bioskop, uživam u bioskopu gladati filmove sa specijalnim efektima.

SUživo:  Da li imate godišnji odmor i koliko traje?

– Svakom treba odmor. Pa i meni kao svešteniku. Obzirom da mi sveštenici najviše radimo nedeljom ja sam uveo  praksu ponedeljka kao slobodnog dana. To znači odslužim misu i nestanem toga dana. Važno je promeniti okruženje. Često razgovaramo sa ljudima i većinom nam ljudi dolaze sa svojim problemima. Često njihovi postanu i moji, razmišljaš o njima i želim pomoći, a često sam nemoćan. Posebno kada se radi o teškim bolestima, tragedijama u porodicama. Sve to sveštenika tišti, boli. I onda je malo potrebno osamiti se, biti sam sa sobom i napuniti baterije. U proseku mogu uzeti 30 dana odmora. No pre nego što odem na odmor potrebno je naći sveštenika koji će me zameniti dok mene nema. Naravno da će te teško naći nekog ko će vas
punih mesec dana menjati tako da se odmor većinom fazno koristi. Tj. koritiš kad nađeš ko će tebe zameniti, jer župa mora živeti i funkcionisati bez obzira je l’ župnik na godišnjem ili nije.

SUživo: Dugi niz godina uspešno ste obavljali svešteničku službu u crkvi Svetog Marka u Starom Žedniku.Vaše svete mise su bile veoma posećene, vernici iz Starog Žednika su ih redovno posećivali, a ujedno i građani okolnih mesta kao što su na primer vernici iz Novog Žednika. Okupljate veliki broj           vernika i u Aleksandrovu. Smatramo da je to rezultat Vaše posvećenosti i ljubavi prema svešteničkoj službi. Da li se slažete sa nama u tome?

– Kao što sam na početku rekao vrlo je nezahvalno govoriti o samom sebi. Svaka sveta misa za sveštenika bi trebala biti najveća svetinja. Nema uzvišenije ni svetije molitve od svete mise. Pokušavam je tako doživeti i preneti na druge. Oltar nije moja pozornica gde ću ja zabavljati masu. Svetu misu razumeš ili ne razumeš. Dok sam bio u Starom Žedniku trudio sam se približiti ljudima što sam bolje znao i umeo. Nisam savršen. Imam svojih kvaliteta i mana. Nekima sam bio dobar nekima nisam. Često puta morate u propovedi reći i ono što se baš nekom ne sviđa da će te kazati. To je dovoljno da se naljuti na vas i više ne dođe. No nama je propovedati i u zgodno i nezgodno vreme. Drago mi je čuti da sam ostavio neke tragove u mestu gde sam bio i da me se i neki ljudi sećaju po dobru. Među ostalim, ono što sam se u startu moga dolaska u Žednik trudio jeste bila poveznica između dva sela Starog i Novog Žadnika. Poveznica je bila u našim crkvama kako katoličkoj tako i u pravoslavnoj u Novom Žedniku. Ratovi 90-ih ostavili su tragove na svima, posebno onim međuljudskim. Bilo mi je čudno da između pravoslavne i katoličke Crkve nema saradnje, da se mi sveštenici ne posećujemo barem za Božić i Uskrs. No dolaskom oca Jovice Mojsilovića u Novi Žednik stvari su se promenile na bolje. Nas dva smo brzo našli zajednički jezik i ta saradnja je pokrenuta. Jer ako mi u crkvi ne damo primer poštovanja i tolerancije jedni drugima šta da očekujemo od vas vernika. Znali smo reći, da se vernici nakon nas zapitaju ako toga više ne bude u ovim selima, što katolički nije bio na Vaskršnjoj liturgiji u Novom Žedniku ili obratno što pravoslavni nije bio na uskrsnoj misi u Starom Žedniku? U Šandoru je ta lepa praksa saradnje između dve Crkve odavno prisutna tako da sam samo trabao nastaviti gde su moji predhodnici stali. Ja sam samo čovek kojeg je eto Bog izabrao da bude njegov sveštenik. E sad verujem da ima puno sposobnijih i pametnijih od mene. A što sam baš ja izabran, ne znam.

SUživo: Vaše zvanje je  generalni vikar Subotičke biskupije, koja sve zvanja postoje u
katoličkoj crkvi?

– Uskoro će se navršiti godinu dana kako je za novog Subotičkog biskupa zaređen Fazekaš Ferenc tačnije 11.11.2023. Svaki biskup bira svoje najbliže saradnike. Jedna od tih saradnika je i Generalni Vikar. Generalni vikar pomaže biskupu u pastoralnom upravljanju biskupijom. Član sam dakle biskupske kurije koju čine: generalni vikar,  kancelar, beležnici, sudski vikar, suci i ekonomsko veće. Inače pored službe u biskupiji župnik sam župe Marija Majka Crkve sa pripadajućom kapelom sv. Leopolda Mandića na čantavirskom putu, upravitelj sam Biskupiskog svetišta Gospe od suza Bunarić, član sam Zbora Savetnika, član Ekonomskog veća i Prezbiterskog vijeća. U većini slučajeva svaki sveštenik pored svoje župe ima i dodatne neke funkcije ili ti zaduženja.

SUživo: Kada se održavaju svete mise u crkvi Marija Majka Crkve u Aleksandrovu?

– U crkvi Marija Majka Crkve održavaju se mise svakodnevno. Obzirom da smo u mesecu oktobru koji je posvećen Blaženoj Devici Mariji mise se većinom služe naveče. No raspored je sledeći:
ponedjeljkom u 8.00 ujutro, od utorka do petka u 18.00 sati, subotom u 9.00 sati, nedeljom 8.00, 9.30, 11.15 (na čantavirskom putu) i 18.00 sati. Ovaj raspored se menja od novembra kada je osim ponedeljka i četvrtkom misa pre podne od 8.00 sati, ostali se termini ne menjaju.

SUživo: Mnogi građani nisu detaljno upoznati sa običajima za praznike Svi Sveti i Dušni dan, možete li pojasniti?

– Da, slažem se da mnogi ne shvataju suštinu ovako velikih praznika. Naime crkva ima u svom kalendaru gotovo svaki dan nekoga znanoga sveca ili proglašenog sveca kome se utjećemo i molimo. Međutim 1.11. slavimo praznik Svih svetih, odnosno slavimo silno mnoštvo onih koji su u svome životu u velikoj meri ostvarili taj ideal, da budu onakvi kakvima ih je Bog stvorio. Zato ih slavimo kao svete, iako ih niko nije svetima proglasio. Silno je to mnoštvo onih koji su u svome životu nastojali činiti dobro, koji su poštovali i ljubili svoje bližnje, koji su nastojali živeti prema svojoj savesti i Božjim zapovestima. Za nas hrišćane je to pravi put ili primer da i mi možemo svetački živeti. U praksi Crkve je običaj da posećujemo i grobove svojih pokojnika. Ispravnije bi doduše bilo da grobove posećujemo drugog dana 2.11. kada slavimo Dušni dan. Tad se sećamo naših pokojnika. Molimo Boga za njih, da zadobiju oproštenje svojih greha te da se na njima u potpunosti ostvari Hristovo spasenje. U isto vreme molimo i jedni za druge i za nas same, da tako hodimo ovim svetom sledeći Hrista, da nas jednoga dana, njegovom milošću, ni smrt ne odeli od njega. U njega se uzdamo, jer je njegova milost jača od svakoga greha i od svake zloće.

SUživo:  Da li imate neku poruku za sve katoličke vernike koji prate web sajt?

– Moja poruka bi bila, da prvenstveno mole za nas sveštenike. To nam je jako potrebno. Često puta se piše puno negativnog o onim sveštenicima koji su pali. I globalizuju se stvari, nečija mana prebacuje se na sve i svi su onda takvi. Ima jedna lepa misao. Svaki dan poleti i leti na hiljade aviona i kad jedan padne svi pišu o tom avionu koji je pao, a niko o onom avionu koji je uspešno poleteo i sleteo. Pa eto, molite za nas, svoje pastire da uspešno i letimo i sletimo. Potrebni smo vaših molitava. Sveštenik je isto čovek sa manama i vrlinama. Mi trebamo vas, a verujem i vi nas.