Priča o današnjem objektu koji se nalazi u ulici Đure Đakovića broj 21 počinje 1926 godine kada je gradska uprava u Subotici donela odluku o davanju zemljišta od 180 kvadratnih metara za izgradnju sanatorijuma.

Vilhajm Imre je pohađao  osnovnu i srednju školu u rodnom mestu a diplomirao na Medicinskom fakultetu  Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1909. godine.

Radio je na klinikama u Debrecinu (1909-1910) i Budimpešti (1910-1918). Došao je u Suboticu 1919. godine, otvorio je privatnu ordinaciju i mali sanatorijum sa nekoliko bolesničkih kreveta (na adresi Paje Kujundžića). Imao je spor sa susedom – štamparijom „Hirlap“, u vlasništvu supruge dr Samuila Bošana ( rođ. Milko), koja je  od 1923. smeštena u dvorištu u ulici Paje Kujundžića 13. ( danas Braće Radića). Tamo je radio i lekar – hirurg dr Mirko Wilheim.   U njegovom sanatorijumu napravio je uređenu operacionu salu i bolesničke sobe. Zbog susedne štamparije, koja je proizvodila veliku buku, žalio se da nije u stanju obavljati složene operacije.

U jevrejskoj bolnici je od 1923. radio kao hirurg. Odlazi 1925. u Ameriku radi usavršavanja hirurgije i proučavanja  organizacije rada klinike braće Majo.

Kao izvrsnom hirurgu ponuđeno je mu je mesto u toj klinici ali se posle četiri meseca vraća u svoj rodni kraj i svoja stečena iskustva primenjuje u privatnom i bolničkom radu u Subotici. Grad je 1926. doneo odluku o davanju zemljišta od 180 kv. metara za izgradnju sanatorijuma, dr Wilheim Mirku. A zauzvrat će nova ustanova  primati godišnje 3 porodilje besplatno, a svi gradski činovnici i njihove obitelji će imati 30% popusta na lečenje. Podignuta je impozantna, savremena bolnička ustanova – Sanatorijum Park.

 

U prizemlju zgrade bilo je devet soba sa ukupno 30 bolesničkih kreveta i tri kupatila a na spratu deset soba  sa ukupno 20 bolesničkih kreveta i pet kupatila. U podkrovlju je bilo mesta za dogradnju još pet-šest soba za bolesnike ili osoblje. U suterenu su bile prostorije za postrojenja neophodna za rad  bolnice i centralno grejanje. Lift je bio podešen za prenošenje kreveta i služio za odlazak bolesnika do krovne terase koja je bila uređena kao mali park. Bolnica je imala vlastiti arterijski bunar. U svakoj sobi su bili priključci za telefon i radio, uzidani umivaonik sa toplom i hladnom vodom kao i određeni broj uzidanih ormara. U krilu zgrade prema dvorištu, koje je zapravo park, nalazile su se operacione sale. Dve su bile na prvom spratu i tu su se vršile operacije kod kojih nije bilo opasnosti od zaraze. Tu su bile i dvorane za pripremu bolesnika za operativni zahvat i za sterilizaciju materijala i instrumenata. U prizemlju je bila operaciona sala za bolesnike koji su imali neka gnojna žarišta te ambulante za manje hirurške intervencije.

Za porodilje je postojao jedan potpuno odvojeni deo na spratu gde bolesnice sa povišenom telesnom temperaturom nisu mogle ući. Ovo Odeljenje je imalo dve operacione sale i salu za porođaje. Postojala je i posebna soba za novorođenu decu.

Za bolesnike sa urološkim oboljenjem postojali su specijalni instrumenti za pregled mokraćne cevi i mokraćne bešike, za pregled bubrega, za operativne intervencije na mokraćnoj bešici, za odstranjivanje kamenaca iz mokraćovoda, za operativni zahvat povećane prostate električnim putem kroz mokraćni kanal itd.

Bolnica je mala Odeljenje rentgenologije sa savremenim aparatima i savršenom izolacijom tako da su se i deca mogla bez opasnosti pregledavati. Postojala je i mogućnost pregleda rentgenom i onih bolesnika koji su sedeli ili ležali zbog prirode bolesti. U ovom delu bolnice bio je smešten i kardiograf. U okviru bolnice je radila i savremena laboratoija. Samo nekoliko meseci pošto je ovaj Sanatorijum otvoren došla je tragična vest: mladi i ambiciozni hirurg dr I. Vilhajm  se razboleo te izvršio je samoubistvo dajući sebi veću količinu morfijuma.

Sledi drugi deo….

Izvor: Stevan Mačković –  suistorija.wordpress.com

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link