SUživo: Na našu adresu stigao je tekst jednog sugrađanina koji je zamolio da ga objavimo. Nakon čitanja odlučili smo da ga podelimo sa vama, jer u njemu ne prepoznajemo političku konotaciju, već kritički osvrt na jednu pojavu u našem društvu. U nastavku prenosimo njegov tekst u celosti:

 

Kažu ljudi da se odavno postavlja isto pitanje: može li se do hleba bez motike? A današnja slika društva to pitanje čini još aktuelnijim. Na ulicama, u kafićima i hodnicima priča se sve češće o onima koji bi da preskoče red, da se obogate brže nego što sunce stigne da zađe. Oni gledaju na tuđi trud kao na staromodnu foru, a svoje vreme troše u očekivanju prečica.

Ima onih što misle da je dovoljno pojaviti se, stajati, galamiti i čekati da im padne sa neba ono što nikada nisu zaslužili. Oni u znanju ne vide vrednost, već teret. Njihov pogled ka životu svodi se na „daj odmah, pa kud puklo“. Ali to „odmah“ obično traje kratko – jer bez temelja, zidovi se sami ruše.

Suprotno njima, postoje i oni tihi, nenametljivi, što svoju snagu dokazuju kroz knjigu, kroz rad i kroz vreme koje ulažu. Oni ne viču, ne mašu praznim papirima, ne glume revolucionare za dan – već grade svoje mesto strpljenjem. Njihovi koraci možda deluju spori, ali vode ka trajnom putu.

Često se čuje izgovor: „Pa znamo mi kako stvari idu, ko je blizu vatre, taj se naglo obogati, a ko nije, neka radi džaba.“ Ali da li je to pravilo ili samo opravdanje? Istina je da onaj ko večito gleda tuđi džep nikada neće napuniti svoj.

Na kraju, odgovor na pitanje je jasan – ne može se do hleba bez motike. Može se doći do mrvice, do privida, do trenutnog sjaja koji traje kraće nego jesenji dan. Ali prava snaga, trajni uspeh i miran san dolaze samo iz rada. Subotica to zna – i vreme će pokazati razliku između onih koji se trude i onih koji bi sve da dobiju na gotovo.

 

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link