“Tekst koji sledi dobili smo od jednog našeg čitaoca, a objavljujemo ga u celosti, bez uređivanja i bez ulaska u bilo kakvu političku konotaciju.”

Subotica zna biti tiha. Ljudi su povučeni, često uzdržani, ljubazni na distanci. Na ulici se pozdravljamo klimoglavom, u prodavnici jedva prozborimo. A onda dođe masa – protest, utakmica, povorka – i isti taj tihi komšija odjednom viče, maše rukama, psuje. Kao da nosi neko drugo lice.

Masa ima moć da izmeni čoveka. To nije floskula – to je psihologija. Kada je pojedinac deo gomile, njegov osećaj lične odgovornosti bledi. Misli: “Nisam to ja – to je grupa.” U toj atmosferi ljudi često rade ono što nikada ne bi sami. Ne zato što su odjednom zli, već zato što prestanu da razmišljaju kao pojedinci.

Još je opasnije što u toj kolektivnoj buci masa često dozvoljava da je vodi neko koga bi, van te situacije, nazvali čudakom. Ili još gore – ludakom. Neko ko u običnom danu ne bi imao ni pet sekundi pažnje, sada postaje “vođa”, jer viče najglasnije, jer nudi “rešenje”, jer im kaže ono što žele da čuju. U masi kriterijumi padaju. Razum ćuti. A slepa energija traži rukovodioca – bilo kakvog.

U manjim sredinama, poput naše Subotice, gde se mir često brka s pasivnošću, masa postaje ventil. Ali ta energija je nestabilna. Ne zna uvek gde ide – samo zna da hoće negde. I zato postaje opasna kad je vođena emocijom, a ne razumom.

Zato pitam: kad sledeći put vidiš komšiju kako viče u masi – zapitaj se da li je to stvarno on, ili samo njegova senka u gomili koju više niko ne kontroliše?

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link