U Subotici, gradu secesije, postoji jedna posebna vrsta lokalnog sporta. Ne igra se na Gradskom stadionu, nema sudije, ali ima publiku, komentare i večitu tabelu nezadovoljstva. To je disciplina u kojoj se svaka dobra vest dočekuje sumnjom, svaka pozitivna promena dočeka sa „ali“, a svaka nada obavezno pregleda pod lupom – da joj se nađe mana.

Otvorena nova fabrika? Dobro, ali „plate su sigurno male“. Renoviran trg? Lepo, ali „šta su radili toliko dugo“. Festival pun gostiju i turista? Da, ali „biće gužva, buka i smeće“. Subotica, grad potencijala, često zvuči kao grad u kojem je glavna valuta – primedba.

Ovi Subotičani, samoproglašeni čuvari „realnosti“, ne raduju se vestima. Oni ih analiziraju do iscrpljenja, seciraju do besmisla i na kraju odlože u fioku sa natpisom: nije to ništa posebno. Njihova reakcija na optimizam nije osmeh, već podignuta obrva. Na svaku inicijativu odgovaraju iskustvom poraza, a na svaki pokušaj napretka – pričom kako je „nekad bilo bolje“.

Problem nije u kritici. Kritika je zdrava, potrebna i često spasonosna. Problem je u navici da se u svemu prvo traži loše, kao da je pesimizam dokaz inteligencije, a radovanje znak naivnosti. Kao da je sramota priznati da je nešto urađeno dobro. Kao da se pozitivno mora obavezno „izbalansirati“ negativnim komentarom, čisto da se ne zamerimo sopstvenoj slici o sebi kao večitom skeptiku.

Na društvenim mrežama, ispod svake vesti o ulaganju, manifestaciji ili obnovi, čeka dežurna ekipa komentatora. Oni ne propuštaju ništa. Ako se asfaltira ulica – pitaju zašto baš ta. Ako se sadi drveće – ko će to da zaliva. Ako se dovede investitor – ko stoji iza toga. Ako se ništa ne radi – zašto se ne radi. U njihovom univerzumu, Subotica nikada nije dovoljno dobra, ali je uvek dovoljno loša da se o tome napiše komentar.

Ovo nije samo lokalna boljka. Ali u Subotici ona ima poseban šmek – onaj pasivno-agresivni, salonski, kafanski. Nije to glasna pobuna, već tiho gunđanje. Nije to borba za bolje, već zadovoljstvo u dokazivanju da bolje ne postoji.

I dok se grad polako, često nespretno, ali ipak kreće napred, deo njegovih stanovnika ostaje ukopan u mestu, sa rukama u džepovima i pogledom punim sumnje.

Možda je vreme da se zapitamo: da li je sve tako loše, ili smo mi jednostavno navikli da sve gledamo kroz tamne naočare? Da li nam je negativnost postala komfor zona? Jer, ako u svemu tražimo loše, vrlo brzo ćemo ga i pronaći – čak i tamo gde ga nema.

Grad ne čine samo zgrade, projekti i budžeti. Grad čine ljudi. A grad u kojem se dobre vesti dočekuju s podsmehom, a trud sa cinizmom, teško može da napreduje – ne zbog nedostatka novca ili ideja, već zbog nedostatka vere da je promena uopšte moguća.

Posebno poglavlje ove hronike lokalnog nezadovoljstva zaslužuju oni koji bez trunke griže savesti bacaju smeće na javne površine, istresaju pikavce kroz prozore stanova i automobila, ostavljaju kese pored kontejnera umesto u njima – a onda, bez imalo ironije, prvi ustaju da komentarišu kako je grad prljav. Njima je Subotica uvek neuredna, zapuštena i „nikad gora“, ali isključivo kao posledica tuđe nebrige. Njihova ruka koja je malopre bacila opušak sada piše komentar o „sramoti grada“, a prozor iz kog je ispao papir postaje savršena osmatračnica za moralne lekcije. U tom paradoksu, prljavština nikada nema ime i prezime – ona je uvek sistemska, gradska, ničija, samo nikako lična. I baš tu se vidi suština problema: najglasniji kritičari nereda često su njegovi najrevnosniji proizvođači.

Ovaj portal se ne bavi politikom niti političkim temama. Ipak, kroz komentare i poruke često se pokušava nametanje ličnih političkih stavova, poruka mržnje, parola i uvreda, što nema i neće imati mesto na ovim stranicama. Takav sadržaj je do sada uklanjan, a ista praksa će se nastaviti i ubuduće, jer cilj ovog portala nije produbljivanje podela, već informisanje i dijalog u granicama kulture i međusobnog poštovanja. Primećujemo i da se politika često koristi kao univerzalni izgovor za lično nezadovoljstvo, čak i u situacijama u kojima svako od nas može nešto konkretno da promeni u svom neposrednom okruženju. Najlakše je krivicu prebaciti na apstraktne pojmove i tuđe odluke, a najteže preuzeti odgovornost i učiniti makar mali korak ka promeni – u sopstvenoj ulici, zgradi ili zajednici.

Subotica zaslužuje kritiku, ali zaslužuje i priznanje. Zaslužuje pitanja, ali i aplauz kada je opravdan. Jer ako nastavimo da u svemu tražimo samo ono loše, jednog dana ćemo se probuditi u gradu koji se zaista neće imati čime pohvaliti. A tada, ironično, ni primedbe više neće imati smisla.

 

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link