Sećate li se onih dana kada se nije čekalo da „neko drugi“ nešto uradi? Kada je komšija komšiji donosio ašov, a deca nosila lopate veće od sebe da učestvuju u čišćenju ulice? Kada su se parkovi uređivali vikendom, a sređivanje zgrade bilo pitanje ponosa, a ne obaveze?

Nekada su ljudi gradili svoj grad – bukvalno. U radnim akcijama, zajedno, sa rukama u blatu i osmehom na licu, podizali su zidove, sadili drveće, čistili Palić… Ne zbog dnevnice. Ne zbog slike za mreže. Već zato što su znali: “Ako ja ne uradim – ko će?”

Danas? Danas mnogi gledaju polomljenu granu na ulici kao da im preti. Očekuju da neko drugi dođe, pokupi, očisti, sredi. Čekamo da neko reši „njihov posao“. A zaboravljamo da je to, zapravo, naša sredina. Naš kvart. Naša ulica. Naš prag. I naš sram kada gledamo đubre pored klupe, a okrenemo glavu.

Ne, nije poenta da građani rade umesto službi. Ali gde su nestali oni refleksi da se podigne papir sa zemlje, zalije drvo ispred zgrade, pokupi lišće, očisti sneg? Kada smo tačno izgubili tu potrebu da sami doprinesemo prostoru u kom živimo?

I, najvažnije pitanje:
Zašto smo uopšte prestali da verujemo da je to vredno?

Ne spominjimo sada politiku. Ovo je pitanje za svakog od nas pojedinačno. Za onog čoveka u ogledalu.
Jer ako nećemo sami da uredimo ono što gledamo svakog dana — ko će?

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link