Osmesi iza kojih ne stoje igrice,mobilni telefoni, kompjuteri i kolor televizori. Radost bez naloga na društvenim mrežama, električnog skutera, vejpa, noževa i ostalog oružja. Rođendani bez privatnih igraonica, animatora, klovnova, stotina poklona i šarenih balona. Život bez  satića smartića, android telefona i Ajfona. Odeća bez češljanog pamuka i vrhunskih brendova.Obuća bez anatomskih uložaka i vazdušnih đonova.

Tako bi se mogao opisati život dece koja su odrastala 60-tih godina u Subotici.

 

Generacije koje su odrastale 60-tih prisećaju se nečega što je današnjoj deci nezamislivo. Prisetili su se velikog  dečačkog prijateljstva,ujedno i malih gurkanja i modrica, a posle toga dodatnog kućnog vaspitanja pa sutradan izvinjenja drugu zbog razmirica. Sećaju se i pijenja vode iz dvorišne česme. Kažu da onaj ko nije učio, morao je da  ponavlja razred, a onaj ko je pravio problem na času, bez suđenja dobio je od učitelja presudu i kaznu. Slatkiše su dobijali za rođendane,petice u dnevniku,vašarina  i  crvenim danima u kalendaru.

Sećaju se večernjih časova dok ih je majka uz sočne psovke  vijala po ulici, zvala da odmah uđu u kuću, jer je bilo vreme za spavanje. Sećaju se dok je otac vozio automobil, oni su mu sedeli u krilu. Sećaju se i samostalnog odlaska u školu i kasnije samostalnu posetu drugaru.  Žvakanja slatkih žvaka i takmičenja u naduvavanju što većeg balona. Sećaju se stahopoštovanja prema učiteljima i nastavnicima, a poneko se seća i odlazaka u ćoškove. Kažu ustajalo se pri ulasku učitelja i nastavnika u učiniocu,sedalo samo kada on to naredi. Na času je morala biti tišina,pažnja, disciplina, a učiteljima i nastavnicima su se obraćali isključivo sa persiranjem.

Tvrde da su imali iskren osmeh na licu, iskrena prijateljstva i veliko poštovanje prema starijim osobama. Kažu još da su imali od malih nogu cilj u životu, da su kroz život marljivo radili  i da je većina njih došla do tog cilja. Kažu trebala je upornost i disciplina, koju su stekli dok su bili mladi, i naravno znanje koje im je škola dala.

 

Očeva i majčina reč se poštovala, njihovi saveti uvažavali. Oni su im bili uzori,ujedno najbolji i najiskreniji prijatelji koje će ikada imati u životu.

Danas su ispred dečijih lica  svetleći  ekrani, na kojima se konstantno prezentuje i dobro i loše, bez linije između te dve stvari.

Imati uzor u nekome podrazumeva i želju da se jednom postane isti takav. Da li se današnjoj deci na društvenim mrežama prezentuju pravi uzori?!

Potrebno  je više pisati o vrednim, uspešnim, poštenim sugrađanima, pozitivnim primerima našeg grada, na taj način mladoj  generaciji dati mogućnost da biraju između pozitivnog i negativnog uzora. Deca, a i poneki stariji sugrađani,  trebaju da nauče vrednosti uvažavanja, empatije i ljubaznosti prema drugima.

Svedoci smo negativnih vesti u kojima su učesnici bili maloletni sugrađani. Trebamo uticati na sve načine da se takvi negativni novinarski naslovi više nikada ne ponove.

Možda ovaj tekst neće biti previše čitan, podeljen, razumljiv, ali se nadamo da će mnogi koji ga pročitaju znati šta smo želeli da postignemo sa njim.