U svetu koji nikada nije bio povezaniji, paradoksalno, nikada nismo bili udaljeniji jedni od drugih. Na našim prostorima, gde se temperament često meša sa vaspitanjem, dijalog je postao ugrožena vrsta. Danas, imati drugačije mišljenje nije poziv na razmenu stavova, već, čini se, direktna objava rata.
Od “Ne slažem se” do “Vidimo se napolju”
Primećujete li kako se obična rasprava o politici, sportu ili čak trivijalnim svakodnevnim stvarima u rekordnom roku pretvara u festival agresije? Umesto argumenata, u vazduhu vise uvrede. Umesto pokušaja razumevanja, gledamo u stisnute vilice i vene na vratu koje samo što ne puknu.
Kao da smo usvojili nakaradno pravilo: ako ne misliš kao ja, ti si moj neprijatelj. Tačka. Nema sredine, nema nijansi sive, samo crno-beli svet u kojem je svako ko skrene sa “naše” putanje legitimna meta za verbalni, a neretko i fizički napad.
Mentalitet “čvrste ruke” i kratkog fitilja
Često se vadimo na taj famozni “balkanski mentalitet”. Govorimo kako smo “srčani”, “ponosni” i “nepokolebljivi”. Ali, postoji tanka linija između srčanosti i proste nevaspitanosti. Da li je zaista ponos to što ne umemo da saslušamo rečenicu do kraja? Da li je to snaga ili zapravo duboka slabost i nesigurnost u sopstvene stavove?
Bes koji izbija na površinu čim se susretnemo sa drugačijom perspektivom zapravo je odraz intelektualne lenjosti. Mnogo je lakše nekome zapretiti batinama ili ga zasuti psovkama nego sesti, udahnuti i konstruktivno objasniti zašto smatramo da nismo u pravu. Agresija je prečica kojom idu oni koji su ostali bez reči.
Gde je nestao miran razgovor?
Konstruktivan razgovor zahteva dve stvari koje su danas u deficitu: strpljenje i empatiju. Mi više ne slušamo da bismo razumeli; slušamo samo da bismo dočekali pauzu u govoru sagovornika i ubacili svoj kontranapad.
Dvorišta, kafići, pa čak i porodični ručkovi postali su poligoni za dokazivanje moći. Želja za “pobedom” u razgovoru nadvladala je želju za istinom ili zajedničkim rešenjem. Rezultat toga je društvo u kojem svi pričaju, niko nikoga ne čuje, a tenzija se može seći nožem.

Ako nastavimo da svaki drugačiji stav doživljavamo kao ličnu uredu, osuđeni smo na izolaciju i večni sukob. Civilizovan čovek se ne meri po tome koliko jako može da udari, već po tome koliko mirno može da podnese tuđe neslaganje.
Sledeći put kada osetite da vam krv struji u lice jer neko pored vas tvrdi nešto što smatrate pogrešnim, setite se: snaga argumenta uvek nadživi snagu pesnice. Možda je vreme da, za promenu, spustimo gard i podignemo nivo razgovora.

Podržite i pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj  link