Bilo je to vreme kada si u prodavnici mogao bez problema da zatražiš „pola“ ili čak „četvrt ’leba“. Ne zato što se nije imalo, već zato što je to bila sasvim normalna opcija – ako ti ne treba cela vekna, što da bacaš?

Vekna se zvala „kila ’leba“ jer je zaista težila jedan kilogram. Sve je bilo jednostavnije – čokolada je imala 100 grama, žvaka je bila kusur, a svako voće imalo je svoj prepoznatljiv, prirodan ukus. Jabuke su bile jeftinije od banana, a u većini domaćinstava jedan automobil bio je sasvim dovoljan.

Ulice su bile tiše, parking mesta više nego automobila, a deca su znala tačno koliko mogu da kupe za „sitno“. Sa četvrtinom hleba, 100 grama salame i čašom jogurta, ručak je bio rešen – i niko se nije žalio.

Danas živimo brzo, sve je upakovano, unapred odmereno i često više nego što nam treba. A nekada je sve bilo stvar dogovora – „Dajte mi četvrt hleba, molim vas“ – i prodavačica bi već znala šta vam treba.

Možda je to bila drugačija era, ali u toj jednostavnosti krila se neka posebna toplina. Jer ponekad, u toj „četvrtini ’leba“, bilo je više ukusa, mira i sreće nego što danas stane u pune korpe.

Ideja za tekst: Facebook stranica Prozivka, Peve Generacije