U našem društvu odavno je pustio koren jedan specifičan hobi: idealizacija tuđeg i apsolutna degradacija sopstvenog. To je sport u kojem su pravila jednostavna – ako je kod nas rupa na putu, to je dokaz propasti civilizacije; ako je ista takva rupa u Budimpešti, to je „šarmantna nesavršenost“ ili „privremeni radovi koji će sigurno biti gotovi do sutra“.
Ovaj tekst nije odbrana lošeg asfalta, već kritika optike koja odbija da vidi realnost bez filtera inferiornosti.

Najglasniji kritičari svega domaćeg često boluju od selektivne percepcije. Kada otputuju u inostranstvo, oni su turisti. Kao turisti, oni šetaju centrom grada, uređenim bulevarima i osvetljenim trgovima. Oni ne vide periferiju, ne osećaju miris zapuštenih haustora u metropolama niti vide birokratske lavirinte koji muče lokalno stanovništvo tih „savršenih“ zemalja.
Kod kuće, oni nisu turisti, već ogorčeni stanari. Tu primećuju svaku nepokošenu travku, dok u tuđini ne primećuju ni deponiju ako se nalazi dva bloka dalje od njihove rute. To je psihološki trik gde sopstvenu frustraciju projektujemo na okolinu, dok tuđu okolinu koristimo kao beg od sopstvene frustracije.

Fascinantno je posmatrati kako se isti vizuelni stimulans različito tumači.
• Stara, oronula fasada u Italiji: „Vidi tu patinu, tu istoriju, taj duh prošlosti!“
• Stara, oronula fasada u Srbiji: „Ruglo, sramota, srušite ovo odmah!“
Ovaj dvostruki standard ukazuje na dublji problem – nedostatak samopoštovanja. Kritika koja dolazi iz želje za poboljšanjem je dragocena, ali kritika koja dolazi iz ubeđenja da smo „genetski predodređeni za haos“ je toksična i, što je najvažnije, činjenično netačna.

Kada stalno ponavljamo da je naše drvo manje zeleno, mi prestajemo da ga zalivamo. Stalna kritika svega domaćeg bez ikakvog konstruktivnog predloga stvara apatiju. Ako je „sve užasno“ i „tamo je sve super“, onda je jedini logičan zaključak da ovde ništa ne vredi popravljati. To je najopasnija nuspojava ovog mentaliteta – pasivnost zamaskirana u sofisticiranost.

Vreme je da prestanemo da tretiramo inostranstvo kao bajku, a domovinu kao horor film. Realnost je uvek negde u sivoj zoni. Rupa u asfaltu nije dokaz nacionalne propasti, već građevinski problem koji postoji od Tokija do Njujorka.
Oni koji najglasnije kritikuju sve domaće, često to rade ne zato što žele bolje, već zato što im je lakše da kažu „ovde ništa ne valja“ nego da priznaju da je lepota (ili ružnoća) okruženja u velikoj meri stvar sopstvenog fokusa. Drvo je zeleno onoliko koliko ste spremni da u njega gledate bez naočara sa tamnim staklima predrasuda.

Podržite i pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj  link