Dok većina ljudi kišne dane doživljava kao razlog da ostane kod kuće, za neke upravo tada počinje prava trka za zaradom u prirodi.

Posle obilnih padavina, livade i pašnjaci širom Srbije postaju mesto gde se, uz malo truda i iskustva, za samo nekoliko sati može zaraditi pristojna suma novca.

Iako se cene otkupa ne razlikuju drastično od grada do grada, „puzajuća zarada“ širom Srbije ipak ima nijanse koje zavise od otkupljivača, kvaliteta robe i trenutne potražnje na tržištu. U centralnoj Srbiji, uključujući Čačak, Kraljevo i Kragujevac, kilogram se najčešće plaća od 70 do 80 dinara, dok su na jugu zemlje, poput okoline Vranja, cene nešto niže i kreću se između 60 i 70 dinara. U Vojvodini, u gradovima kao što su Subotica, Sombor i Novi Sad, otkup se takođe uglavnom kreće u rasponu od 70 do 80 dinara, uz mogućnost blagog rasta u jeku sezone.

Generalno posmatrano, na nivou cele Srbije cene se kreću između 50 i 80 dinara po kilogramu, pri čemu presudnu ulogu imaju sezonski uslovi, veličina puževa i brzina isporuke.

Kada je reč o zaradi, ona u velikoj meri zavisi od iskustva i vremenskih prilika.Početnici ili oni koji rade u slabijim uslovima dnevno mogu sakupiti između 15 i 30 kilograma, što donosi zaradu od oko 1.000 do 2.500 dinara. Iskusniji sakupljači, naročito nakon kiše, za svega nekoliko sati mogu prikupiti 30 do 40 kilograma, čime ostvaruju između 2.500 i 4.000 dinara. U najboljim danima, tokom vrhunca sezone, dnevni ulov može preći i 40 kilograma, pa zarada dostiže između 3.000 i 5.000 dinara. Iako se u pojedinim slučajevima pominju i dnevnice do 200 evra, takvi primeri su retki i uglavnom vezani za idealne uslove na terenu i izuzetno velike količine sakupljenih puževa.

Sa prvim ozbiljnim padavinama, livade i pašnjaci u okolini Čačka pretvaraju se u pravo stanište hiljada puževa, a iskusni sakupljači tada kreću u potragu koja može doneti solidnu dnevnu zaradu.

Ključ uspeha je brzina – puževi moraju biti predati istog dana ili najkasnije narednog jutra, jer u suprotnom gube na težini, a mogu i uginuti ukoliko se ne čuvaju u odgovarajućim uslovima. Malo je poznato da puževi sa srpskih livada završavaju na trpezama nekih od najpoznatijih restorana u Francuskoj, Italiji i Grčkoj.

Srbija se već godinama ubraja među značajnije izvoznike ove vrste, naročito šumskog i vinogradarskog puža. Nakon otkupa, puževi prolaze kroz proces prerade – čiste se, sterilišu, a zatim zamrzavaju ili konzerviraju. Njihovo meso se smatra delikatesom visoke klase, bogatim proteinima i siromašnim mastima, dok se kućice često posebno pakuju i koriste za serviranje čuvenih gastronomskih specijaliteta.

Nekada je sakupljanje puževa bilo mnogo rasprostranjenije i organizovanije, pa su čitave porodice provodile dane na livadama, pretvarajući ovaj posao u važan sezonski izvor prihoda. Danas je interesovanje nešto manje, ali potražnja na inostranom tržištu i dalje ne jenjava, što ovu aktivnost čini privlačnom za sve koji žele brzu zaradu u prirodi. Ipak, važno je napomenuti da sakupljanje puževa u Srbiji podleže strogim pravilima. Ova vrsta je zaštićena kako bi se očuvala prirodna ravnoteža, pa je sezona ograničena – najčešće traje od 1. juna do 1. oktobra, uz precizno definisane kvote koje svake godine određuje nadležno ministarstvo.

Takođe, zabranjeno je sakupljanje jedinki koje nisu dostigle minimalnu veličinu, koja se obično meri prečnikom kućice od najmanje tri centimetra. Kršenje ovih pravila može dovesti do kazni, ali i dugoročne štete po biodiverzitet. Zato, iako „puzajuća zarada“ može delovati kao laka prilika, ona zahteva i odgovornost – prema prirodi, ali i pravilima koja je štite.

Izvor i autor teksta: kamatica.com/TAMARA BARBUZAN

Podržite nas i pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link