13. novembra 1918. godine, samo dva dana po proglašenju primirja, srpska vojska je ušla u Suboticu, a predvodili su je potpukovnik Anto Živulović i major Mihajlo Bodi, koji su zajedno sa ostalim vojnicima stigli na Železničku stanicu i  tada doneli dugo očekivanu vest o slobodi.

Po dolasku na železničku stanicu pozdravili su ih srpski i bunjevački lideri.

Draga braćo! Kosovski junaci! Kosovski osvetnici! Ovde u Subotici beloj čeka vas 70.000 Bunjevaca i Srba raširenih ruku, da vas prigrle na tople, bratske grudi! I da niste krv od naše krvi i da niste kost od naše kosti, s ponosom bismo dočekali najslavniju armiju celog sveta, a kamoli braću rođenu! Braćo! Ako je sanak lep, lep je sanak, svet nek mu se divi. Ali braćo draga nije ovo san, nije san! Nek zapeva Ravijojla vila „Sad je java što sam dosad snila“ – stihovima Zmajeve pesme „Brankova želja“ iz 1877. vojsku je dočekao Jovan Manojlović.n Manojlović.

Bez ijednog ispaljenog metka preuzeta je vlast iste noći. Sutradan je praktično Subotica sa ostalim prostorima Vojvodine i Baranje pripala Srbiji.

Rat je svršen. Ko je dobio a ko li je izgubio u tom ratu? Izgubile su rat središnje vlasti Nemačka i bivša Austrougarska. A mi? Mi smo dobili! Naš jezik je jugoslavenski, kojim govore naročito Srbi, Hrvati i Bunjevci. Mi smo svi jedan narod, sinci Majke Jugovića! Mi ćemo zajednički, jer smo mi Srbi i Bunjevci jedno. Ne sme da nas rastavlja način kako se ko krsti. Ko nas dili taj je neprijatelj naš. Ako se pak mi sami dilimo, mi smo nerazumni ljudi – poručio je okupljenom narodu Blaško Rajić, župnik Crkve Svetog Roke.

 

Nekoliko dana pre oslobođenja, u Subotici se formirao Srpsko-bunjevački narodni odbor. U Subotici je tada živeo značajan broj Bunjevaca. Bunjevci su 25. novembra 1918. godine na Velikoj narodnoj skupštini, dali veliki doprinos prisajedinjenju ovih krajeva Kraljevini Srbiji.