Marija je rođena 1947. godine u Subotici. Roditelji su joj se bavili zemljoradnjom. Odrasla je na Makovoj sedmici. Detinjstvo je provela u siromaštvu i iz tog perioda ima lepih, ali i žalosnih uspomena. Davne 1952. godine Marija dobija lepu vest, da je  postala sestra, ali nakon izvesnog perioda do nje je stigla i  tužna vest, da joj se roditelji razvode. Otac ih napušta, a Marija sa bratom ostaje da živi sa majkom. Kako bi othranila svoju decu, Marijina majka je po ceo dan radila teške fizičke poslove. Pored svih nedaća koje su je snašle Marija završava osnovnu školu sa odličnim uspehom. Želela je da nastavi svoje školovanje i maštala da jednog dana bude doktorica. Njenu ideju o nastavku školovanja i snu da postane doktor nije podržala njena majka. “Šta će ti to, ti si žensko, treba da se udaš, da budeš domaćica, a ne doktor”, rekla joj je majka, nakon čega Marija počinje da radi u jednoj četkari u blizini Majšanskog mosta. Objekat gde se nalazila ta četkara nedavno je srušen tokom rekonstrukcije Majšanskog mosta.

Kao siromašna devojka, Marija nije bila devojka kakvu su tražili roditelji njene simpatije, svog sina oženili su sa dobrostojećom devojkom. To je bila velika prekrenica u Marijinom životu.

U proleće 1967. godine dobija  ponudu da se zaposli u Nemačkoj. “Odoh ja za Nemačku, tu nema života za mene”, rekla je svojoj majci, tada dvadesetogodišnja Marija. Nakon što joj je izdat prvi pasoš, Marija 15.09.1967. godine  po prvi put u životu napušta Jugoslaviju i odlazi u neki drugi, njoj nepoznat svet. Marija sa jednim papirom na kojem je bila napisana adresa firme gde treba da se javi za posao, stiže u daleku Nemačku.

Marija kaže da su tada još bila dobra vremena, ali da sada  ne preporučuje mladim devojkama da se na taj način upute u Nemačku, jer postoji mogućnost da na takav način danas postanu žrtve trgovine ljudima.

Marija je stigla u Štutgart.  Na stanici je je nije niko čekao. Sreća da u svakom delu sveta ima ljudi sa “naših” prostora pa je Marija imala sreću da čuje kako taksisti u blizini stanice pričaju na srpskom jeziku. Pitala ih je da li  mogu da joj pomognu i odvezu na adresu gde treba da se zaposli , a taksista joj je rekao da zna koja je to adresa i da je mnoge ljude sa naših prostora  tamo vozio. To mesto se zvalo Esslingen i bilo je udaljeno 20 km od Štutgarta.

Marija je posle 24h od napuštanja rodne Subotice tada stigla na svoje odredište.  Budući poslodavac  joj je platio troškove prevoza, obezbedio  smeštaj, a kasnije  i radnu dozvolu, jednogodišnji boravak pa produžetak boravka.

Marija se zaposlila u firmi za proizvodnju mesa. Od 100 radnika koliko je brojala ta firma, oko 60 radnika je bilo iz Subotice, Tavankuta, Bikova, Horgoša i Kanjiže. Mariju su srdačno prihvatili u njihov kolektiv u kojem je bila najmlađa. Ti ljudi su joj mnogo pomogli da se uklopi u način života u Nemačkoj.  U toj firmi Marija ostaje jednu godinu. Plata u to vreme je bila oko 400 nemačkih maraka, uz obezbeđen smeštaj.

Marija je brzo naučila nemački jezik i ukazala joj se prilika da se zaposli u fabrici za proizvodnju televizora. Počela je dobro zarađivati, iznajmila je stan i razmišljala je kako i šta dalje da radi. Tokom trajanja godišnjeg odmora, Marija dolazi u Suboticu da obiđe porodicu. Tokom boravka u Subotici upoznaje svog budućeg supruga. Njen životni saputnik koji je po zanimanju bio livac, odlazi sa njom u Nemačku,  nakon kratkog vremena zaposlio se  u fabrici akumulatora, a zatim u firmu Mercedes u kojoj je radio sve do odlaska u penziju.  U tom periodu njegovo zanimanje je bilo izuzetno traženo i dobro plaćeno. Njih dvoje stupaju u brak 1972. godine. Marija menja radno mesto, zaposlila se u jedan trgovački centar, doškolovala se i postala je šef odeljenja za suhomesnate proizvode i tu je ostala da radi do odlaska u penziju.  U braku sa suprugom dobija dvoje dece. Nažalost pre 10 godina suprug joj se razboleo i preminuo. Njen sin je ostao da živi i radi u Nemačkoj, a ćerka joj se opredelila za život u Subotici. Marija ističe da joj je srce zbog toga podeljeno, pola srca je u Subotici, a druga polovina u Nemačkoj.

“Život nekada i život sada u Nemačkoj je kao nebo i zemlja. Nekada smo dobro zarađivali, bili smo dobrodošli, cenjeni radnici, ali danas nije više kao što je bilo kada sam ja došla”, – napominje Marija.

“Sada se u  Nemačkoj jako teško živi, ko nema kuću ili stan ne može da preživi lako, jedna osoba ne može da opstane sa jednom platom. Ukoliko i vi i bračnik drug radite, onda je moguće skromno živeti. Ako u Srbiji imate kuću ili stan znajte da se onda i kod nas od plate može pristojno živeti” – ističe Marija.

Marija je naš verni čitalac, veliki ljubitelj Subotice i veliki nostalgičar. Mariji posvećujemo stihove pesme Zvonka Bogdana :Ej, salaši, na severu Bačke, u vama su pesme bunjevačke, a tambura, tako lepo svira, k’o da note par slavuja dira….”

 

 

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link