U svetu u kojem sve češće zaboravljamo da podelimo ono malo što imamo, Tamara Misirlić, devojka nežne lepote, ali lavovskog srca, pokazuje da su saosećanje, borba za pravdu i vera u ljude ono što nas čini istinski velikima. Sa samo 22 godine, Tamara je uspela ono što mnogi ne bi ni pokušali – pomogla je da više od 240 porodica širom Srbije, Kosova, Bosne i Afrike dobije ono najosnovnije – krov nad glavom, dostojanstvo i nadu. Tamara je osnivač  humanitarne fondacije Tamara Misirlić.

Rođena za velika dela, Tamara je već sa 3,5 godine uplovila u svet karatea, gde je naučila da se bori, ne samo na tatamiju, već i u životu. Danas je trenerka, sutkinja i osnivačica Škole sporta “Zmaj” u Subotici, Vranju i Beogradu, gde mališane ne uči samo sportu, već i vrednostima koje oblikuju karakter.

Njena borba nije glamurozna, nije tiha, ali je neumorna i puna ljubavi. Sa 16 godina, zajedno sa prijateljima, izgradila je prvu kuću jednom dekici koji je živeo bez krova nad glavom. U Subotici je pomogla više porodica da dobiju novi dom. Njen rad se ne završava ni kada kamere odu – jer Tamara nije tu zbog slave, već zbog ljudi.

Ova mlada žena, zmaj među nama, ne traži aplauze, ali ih zaslužuje. Njena borba je borba koju bi svi trebalo da vodimo – za bolje sutra, za one koji ćute, pate i nadaju se.

Imali smo čast da obavimo intervju sa ovom izuzetnom devojkom, koja nas je podsetila koliko jedan čovek može da promeni svet.

 

SUživo: Tamara, kako izgleda trenutak kada dobijete poruku za pomoć – da li je u vama više emocije, sumnje ili osećaja odgovornosti?

– Mogu da budem u gužvi, na treningu, u kolima… ali kad stigne poruka u kojoj neko traži pomoć sve drugo staje. Prva emocija je empatija, ali odmah zatim dolazi odgovornost. Ljudi mi pišu jer veruju da ću se boriti za njih. I ja to ne mogu da shvatim olako. Nema prostora za „ne znam“ ili „videću“. U meni se upali nešto što tera da rešavam, da kopam, da zovem, da planiram. Nekad ne spavam do jutra. Jer ne mogu da se pravim da nisam videla. To nije poruka, to je poziv, i ja se javim.

SUživo: U moru poruka koje svakodnevno primate, kako prepoznajete koje su iskrene, a koje lažne? Da li vas je neko pokušao prevariti i kako ste to otkrili?

– Vremenom razviješ neki unutrašnji radar. Kad ti svakog dana stiže stotinu poruka, naučiš da prepoznaš emociju iza reči. Naučiš da vidiš šta neko ne napiše, i baš to ti kaže sve. Imam jak osećaj za ljude.Otkrila sam laži analizom, radom na terenu, pozivima, i gledanjem u oči. I kad uhvatim da neko manipuliše ne pravim dramu. Samo ih izbacim iz svog sveta i idem dalje.

 

SUživo: Kada ste prvi put pomislili: “Ovo je previše, ne mogu više”? A šta vas je u tom trenutku zadržalo da nastavite?

– Ne pamtim da sam ikada zaista pomislila da odustanem. Umor – da. Suze – da. Ali predaja? Nikad. Imala sam situacije koje bi mnoge pokosile. Ostavljali su me, blatili, rušili puteve da ne mogu da dođem do porodice. A ja? Samo još čvršće stegla pesnicu. Jer kad znaš zašto nešto radiš nema te sile koja može da te skloni sa tog puta.

 

SUživo: Da li ljudi u Srbiji zaista pomažu ili se solidarnost kod nas više svede na deljenje objava i prazna obećanja?

Pomažu. I te kako. I ima onih koji daju i kad nemaju i to su pravi heroji. Naravno da ima i praznih priča, ali to mene ne zanima. Ne trošim energiju na njih. Fokusiram se na dobre. Na one koji veruju, koji šalju, koji se mole, koji zovu da pitaju „Šta još treba?“  Jer takvi menjaju svet.

SUživo: Koji trenutak iz dosadašnjeg rada vam je zauvek promenio pogled na život?

Bilo ih je mnogo, ali jedan nosim u srcu zauvek, Toni, dečak iz Ugande. Imao je osmeh, ali nije imao vodu. Imao je pogled pun zahvalnosti, ali spavao je u blatu. Kako da posle toga budeš isti? Kako da kukaš jer si propustio autobus, jer ti je pukao nokat, jer ti je kiša pokvasila cipele? I zaista, misija u Africi bila nam je životna lekcija.

SUživo: Postoji li neka porodica kojoj ste pomogli, a koja vam se i danas redovno javlja? Šta vam te poruke znače?

-Ostajem u kontaktu sa svima. To mi je oduvek bilo važno. Ja nisam tu samo da uradim jedno „delo“ i nestanem,  ja ostajem, godinama. Skoro svakoj porodici kojoj pomognemo kupim mali telefon, da možemo da se čujemo. Neki od njih nisu nikad pre toga ni imali mobilni. I nije to samo da mi se jave kad treba nešto,nego da ih pitam kako su, da čujem dete kad dobije peticu, da mi deka kaže da ga bole leđa, da mi mama javi da je posadila papriku. Obilazim ih stalno. Nekad odem bez najave, samo da ih zagrlim i da vide da nisu sami. Jer za mene, prava pomoć počinje tek posle prve donacije, kad im vratiš dostojanstvo, kad znaš da te očekuju, kad znaju da imaš vremena da ih saslušaš.

SUživo: Koliko je teško prikupiti novac u eri kada je svako svakodnevno zatrpan apelima, lažnim i pravim?

-Teško je. Ali ne odustajem. Ljudi mi veruju jer vide rezultate. Zato nikad ne skrivamo ništa, sve je transparentno. Svaka cigla, svaka faktura, svaki dinar. Ali dokle god postoji bar jedan koji veruje ja ću se boriti za svaki projekat kao da je prvi.

SUživo: Da li ste ikada morali da kažete “nekom NE” i kako se nosite sa osećajem krivice kada ne možete da pomognete svima?

-Jesam i nije lako. Kad te neko gleda pravo u oči i moli, a ti znaš da trenutno nemaš mogućnost…
Ali naučila sam da „ne sada“ ne znači „nikada“. Neke priče sačuvam. I kad naiđe trenutak, kad se otvori prostor, vratim se. Ja ne zaboravljam. I nikad ne isključujem emociju, ali naučila sam da ne dozvolim da me slomi.

SUživo: Da li je bilo trenutaka kada ste se osećali usamljeno u ovoj borbi – bez podrške države, medija ili čak okoline?
Jeste, bilo je.Ali ja sam naučila nešto, kad čovek sluša svoje srce, nema te sile koja ga može zaustaviti.

– To je sve jedno. Kad voliš to što radiš, ne deliš više uloge. Ali kad se isključim, onda sam samo devojka iz naroda. Ali kad mi treba punjenje odem kod svoje bake. Do deke na groblje. Ostavim telefon, zagrizem čokoladu, obujem čarape s crtanim likovima i samo budem dete. Da mogu sutra opet da budem ratnik.

SUživo: Kada biste mogli uputiti jednu poruku celoj naciji, iskreno i bez filtera – šta biste rekli?

-Najiskrenije, kratko i iz dubine duše želim samo da kažem SLUŠAJTE SVOJE SRCE. Ono zna put.

SUživo: Šta je to što Suboticu čini posebnom za Vas i u čemu se razlikuje od Vašeg rodnog mesta, kako po ljudima tako i po energiji?

U Subotici sam otvorila svoju školu sporta “Zmaj”, tu učimo decu da veruju u sebe, da se bore, da rastu i kao sportisti i kao ljudi. Tu je i moja rođena sestra, koja mi je uvek oslonac, i upravo zbog nje sam često u Subotici.
Subotica je posebna…Ima neku tišinu koja leči. Ljudi su mirniji, pažljiviji, nežniji. Niko ne žuri, niko ne viče… I kad dođem iz Beograda, iz svih obaveza i jurnjave, samo udahnem i osetim mir.

 

U svetu koji često zaboravi da stane, sasluša i pomogne, Tamara Misirlić nas podseća da je ljudskost najjače oružje koje imamo. Njen život je svedočanstvo da nisu potrebni milioni da se promeni svet – dovoljan je čovek sa srcem, verom i voljom da pomera granice.

Ona je zmaj među nama – ne zato što leti, već zato što ne odustaje. Zato što ne gubi veru ni kada je najteže. Zato što vidi svetlost tamo gde drugi vide samo mrak.

Odlazimo iz ovog intervjua bogatiji – ne materijalno, već ljudski. Jer razgovor sa njom nije samo intervju – to je lekcija. O hrabrosti. O dobrotvorstvu. O tome kakvi ljudi treba da budemo.

Tamara ne priča o boljem svetu. Ona ga gradi. Svakim danom. Svakom akcijom. Svakim osmehom.

I zato, kad sledeći put pomislimo da ne možemo ništa promeniti – setimo se nje.

Jer jedna Tamara je već dokazala da možemo.

 

KLIK na link za donaciju fondaciji.

 

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link