Jugoslav Ivić je čovek koji svojom kamerom, objektivom i tonovima čuva sećanja jednog grada. Muzika, fotografija, video i tonsko snimanje – sve se u njegovom radu prepliće u jedinstvenu misiju: sačuvati trenutke, ljude i događaje koji bi možda prošli nezapaženo. Njegova priča vodi nas kroz subotičku muzičku scenu, televizijsku i video produkciju, festivalske dane, ali i kroz lične uspomene i anegdote koje su oblikovale njegov život i stvaralaštvo.

SUživo: Za početak, kako biste se Vi sami predstavili onima koji Vas ne poznaju? Ko je Jugoslav Ivić?

Rekao bih da sam vizuelni hroničar jednog grada i jednog vremena. Bavim se muzikom, fotografijom, tonskim i video snimanjem, ali u osnovi svega je jaka potreba da zabeležim ono što drugi možda prelete pogledom ili čak i ne primećuju.
Da sačuvam od zaborava sve ono što mislim da je kulturološki vredno, za neke buduće generacije…..

SUživo:Sećate li se kada ste prvi put uzeli kameru u ruke? Šta Vas je privuklo tom poslu?

Bilo je to još u osnovnoj školi, kada sam prvi put osetio potrebu da zabeležim neke zvučne zapise svojih prvih bendova. Privukla me je ta magija da se autorska muzika i kreativne ideje sačuvaju trajno.Kasnije sam tim zvučnim zapisima, kamerom dočaravao i taj vizuelni sadržaj i tako je sve krenulo.Postepeno i spontano šireći interesovanja i za druge audio vizuelne teme i sadržaje..

SUživo:Kakva je bila Subotica u Vašem detinjstvu? Imate li neku uspomenu iz tog vremena koju nikad nećete zaboraviti?

Subotica je bila mirnija, vedrija i harmoničnija. Po mom mišljenju mnogo lepša za život nego danas. Imala je duh bratsva i jedinstva koji više ne postoji. Sve mi je delovalo nekako prirodnije i opuštenije…..A lepih uspomena je bilo previše, da bih sada neku posebno izdvajao.Samo sećanje na taj period je najlepša uspomena koja se ne zaboravlja.

SUživo:Bavili ste se muzikom, svirali ste u subotičkim bendovima – kako je izgledala ta muzička scena kada ste Vi počinjali?

Bila je živa, iskrena i veoma kreativna. Bendovi su se osnivali iz potrebe za stvaranjem.Vežbalo se po podrumima, tavanima, garažama, ali su i gradske institucije imale mnogo sluha za mlade muzičare i grad im obezbeđivao sve besplatno… Bendovi su dobijali besplatne prostore za vežbanje i svirke u svim gradskim i prigradskim mesnim zajednicama. U jednom periodu je čak i deo gradske kuće bio dodeljen mladim muzičarima za probe…
KUD-ovi su takođe maksimalno podržavali mlade muzičare…
Postojale su institucije na nivou grada koje su organizovale kulturna dešavanja (Dom Kulture i Centar za kulturne delatnosti). Na nivou grada su se organizovali koncerti i gitarijade za mlade i neafirmisane autorske bendove, kao i festival “Omladina” koji je bio jedan od najznačajnijih jugoslovenskih festivala zabavne, pop i rok muzike…

SUživo: Postoji li neki koncert ili nastup koji Vam je ostao urezan kao najlepše muzičko iskustvo?

Jedan od takvih bio je nastup na festivalu “Omladina” 1987. godine. Bilo je to prvi put da sam sa svojim tadašnjim bendom izašao pred širi auditorijum sa autorskim materijalom. Tada sam prvi put osetio šta znači kad se publika zaista poveže sa onim što sviraš. Taj osećaj ne bledi i sećam ga se kao da juče bio. Bilo je tu još i mnogo drugih situacija, svirki i koncerata koje nikada neću zaboraviti…..

SUživo:Kako ste prešli iz muzike u svet video produkcije, televizije i ton snimanja? Da li je to bio prirodan korak za Vas?
Za mene je to bio spontan i prirodan prelaz.

Uvek sam razmišljao u slikama dok sam slušao i stvarao muziku i obrnuto. Kamera je postala samo produžetak onoga što sam već nosio u sebi, a to je potreba da beležim priče, lica, muziku i trenutke iz života.

SUživo:Radili ste kao snimatelj na različitim vrstama emisija – koji žanr Vam je bio najizazovniji, a koji najzanimljiviji?

Kao prvo, radio sam produkciju muzike, kao snimatelj tona.
Tu je bilo svega i svačega. Od lokalnih bendova, do nekih malo zvučnijih imena…. Bilo je tu svih muzičkih pravaca i žanrova. A kada je kamera u pitanju, najizazovniji su mi bili direktni prenosi i emisije, a posebno koncerti, zbog dinamike u toku rada kada su takvi sadržaji u pitanju. Najzanimljivije su mi bile reportaže sa terena, gde ne znaš šta te čeka dok ne stigneš na lice mesta. Često isplanirano krenemo, a završimo sa improvizacijama tokom snimanja, jer su ta terenska snimanja često nepredvidiva. Tu se probudi adrenalinski deo posla.

SUživo:Koji zadatak ili snimanje Vam je bilo najteže u karijeri, a koji najlepše i najdraže iskustvo?

Najteže je bilo snimati ljudske sudbine u teškim životnim uslovima, a ostati profesionalan.
Najlepše mi je bilo raditi sadržaje kreativnog tipa, istraživačke emisije, kratke dokumentarne filmove, muzičke spotove i sve ostalo gde sam svojim radom (bilo timskim ili individualnim) doprineo da tom formatu dam i neki svoj lični pečat.
Bilo je mnogo toga , pa ne bih izdvajao ni jedan pojedinačni slučaj.

SUživo:Šta Vas danas najviše ispunjava u poslu – rad na terenu, montaža, ili kreativno osmišljavanje sadržaja?

Volim da budem na terenu među ljudima i da svojom vizuelnom percepcijom doprinesem originalnosti snimljenog materijala, ali uživam i u kreativnosti montaže, gde sklapam mozaik i biram najbolje od onoga sto sam snimio.
A najviše me pokreće ideja, bez koje nebi ni bio realizovan određeni posao.

SUživo:Osnivač ste portala „Sva ta muzika“ – šta Vas je inspirisalo da pokrenete taj projekat i šta Vam je posebno važno kod njega?

Inspirisala me je potreba da se sačuva autorska muzička scena koja je oblikovala ovaj grad i ljude u njemu. Portal je nastao (2009) iz entuzijazma nas trojice koji nismo hteli da to blago padne u zaborav.
Obuhvaćena je kompletna subotička muzička scena u periodu od 50tih godina prošloga veka pa sve do dana današnjeg, a poseban akcenat dali smo i na festival “Omladina”.

SUživo:Imate li neku zanimljivu anegdotu sa snimanja (bilo muzičkog, bilo televizijskog) koju često prepričavate?

Da bilo je jako mnogo anegdota… I onih veoma zanimljivih i smešnih, ali i nekih pomalo neprijatnih… Toliko toga je bilo da ne bih sada mogao ni jednu da izdvojim tj. favorizujem. Mogao bih o tome da pričam satima….

SUživo: Koje trenutke iz Vašeg rada na muzičkim festivalima i koncertima posebno pamtite?

Još uvek me pamćenje dobro služi, tako da pamtim skoro sve..
Ali ako se baziramo samo na muzički deo izdvojio bih festivale “Omladina”, koji su za mene bili nešto poput “državnog praznika”.….. Aktivno sam ih pratio od malih nogu. Prvi put sam bio 1980. pa sve do raspada Jugoslavije nisam propustio ni jedan… Ipak mi je najdražio bio onaj iz 1987. jer sam tada i ja aktivno učestvovao na njemu.. Što se tiče muzičkog rada, svirao sam u desetak bendova , a poseban period koji dobro pamtim je i taj rad u tonskom studiju. To je bilo za mene posebno iskustvo…

SUživo:Subotica ima bogatu umetničku scenu. Koji su to ljudi iz Subotice koji su na Vas ostavili poseban utisak?

U mom životu i radu ostavili su trag mnogi kreativni ljudi. Od muzičara sa kojima sam delio binu, do novinara, fotografa i umetnika sa kojima sam sarađivao. Posebno cenim one koji su ostali dosledni sebi, čak i kad to nije bilo “popularno” i lako. Imena ima mnogo, ali najviše me inspirišu oni tihi, profesionalci koji stvaraju iz senke, a kada nešto kažu ili objave, čvrsto stoje iza svog rada , svojih stavova i moralnih načela…

SUživo:Kako danas izgleda Vaš radni dan i na čemu trenutno radite?

Radni dan mi retko izgleda isto. Nekad sam fokusiran na muziku, postoje periodi kada me preokupira video forma, a kada se malo zasitim toga, prelazim na fotografiju…. i tako u krug.
Nema pravila… Trenutno pripremam neku priču za jedan dokumentarac , ali za sada ne bih otkrivao detalje..

Jugoslav Ivić je mnogo više od snimatelja ili muzičara – on je svedok i čuvar kulturne istorije Subotice. Njegov rad, bilo da je iza kamere, za miksetom ili u montaži, uvek nosi pečat autentičnosti i ljubavi prema umetnosti. I dok priprema nove projekte, jasno je da će i dalje, tiho ali predano, beležiti priče i trenutke koje će buduće generacije pamtiti.

 

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link