SUživo – Objavljujemo ovaj zanimljiv tekst  koji nam je putem kontakt forme dostavio čitalac sajta SUživo

 

Poštovani sugrađani, pišem vam jer moram negde da izbacim ovo iz sebe, a Kukaonica na Suživo mi se čini kao pravo mesto za nas koji još uvek verujemo u radnu etiku. Nedavno sam se zaposlila u jednoj našoj privatnoj firmi, ušla sam puna energije i sa osmehom, očekujući da će me kolege barem ljudski uputiti u posao, ali me je dočekao hladan tuš u vidu tri kolege kojima je sve važnije od onoga za šta su plaćeni.
Dok ja pokušavam da pohvatam konce, jedna koleginica se više bavi svojim biznisom sa uzgojem ćuraka nego kancelarijom, pa redovno stiže šefici sa ćuretinom u torbi za koju “ne traži ništa”, ali zato svako jutro debelo kasni i odlazi kad joj se ćefne jer uvek ima neki “hitan” razlog oko peradi, dok šefica od mirisa pečenja ne vidi da posao stoji. Druga je pak stalno u pokretu, ali ne radnom, nego stalno juri da plati račune, reši dokumente, skokne do doktora ili odnese sinu ručak kao da on sam ne ume da drži kašiku, pa je u kancelariji viđam samo u prolazu dok mi ostavlja svoje obaveze na stolu. Na sve to, treći kolega kao da je direktno iz Istanbula stigao, jer ne ispušta cigaru i kafu iz ruku, dok mu telefon ne prestaje da zvoni jer mora sa celom živom i neživom rodbinom da protrese tračeve i porodične drame.
I dok oni tako plivaju u tom svom haosu, ja ćutim i radim i svoj i njihov posao, pitajući se dokle ćemo dogurati kao društvo ako su ljubaznost i vrednoća postali mane, a snalaženje preko bataka i kafenisanje vrlina. Da li smo mi zaista toliko postali lenji i bezobrazni da novog kolegu ne možemo ni sa “dobar dan” da dočekamo, nego ga odmah zatrpamo svojim neradom? Volela bih da čujem da li još neko prolazi kroz ovaj cirkus ili sam ja jedina koja se pita gde smo mi to kao ljudi završili sa ovakvim odnosom prema poslu.

 

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link