Vozom se u Suboticu stiže gotovo u centar varoši. Stanicu od gradskog šetališta deli samo park. Cena toga je da železnica deli ovaj grad na dva dela koji su međusobno povezani na svega četiri mesta, a najosetljivije je ono gde se „gvozdeni put“ ukršta sa saobraćajno najfrekventnijom subotičkom ulicom, nekada magistralnim putem E-75. Podvožnjak koji imamo na tom mestu, postoji od 1958. godine. Njegovoj izgradnji prethodilo je par dramatičnih događaja.

Stari podvožnjak stajao je na tom mestu do proleća 1941. godine i početka rata. Godinama je oko grada građen sistem odbrane i fortifikacija u nekoliko linija, veliki broj rezervista je mobilisan usled ratne pretnje, međutim kada je Jugoslavija napadnuta, situacija na ostalim frontovima je nalagala povlačenje sa ovih položaja.

Nemačke oklopne kolone ušle su u Banat iz Rumunije a sa druge strane agresor je napredovao u Slavoniji. Jugoslovenska vojska je započela povlačenje sa severne granice bez neposrednog dodira sa neprijateljem, kome je mogla da uspori napredovanje jedino rušenjem saobraćajnih komunikacija. Mađarsku vojsku dočekao je srušen podvožnjak. U dopisu od 15. maja koji Ministarstvu trgovine Mađarske iz Subotice šalje vojska, navodi se da je tunel dignut u vazduh 12. aprila.

Kaže se da su tada prekinuti vodovi i tramvajska pruga te da je za sada napravljen jedan prolaz za pešake, a potpuna popravka je neophodna što pre. Pored važnosti za saobraćaj, ističe se i podatak kako se iza železnice nalaze Segedinski vinogradi (danas MZ Kertvaroš i Novi Grad) koji nisu više izvan varoši. Broj stanovnika tog dela grada se od 1910. godine sa 1665 popeo na 4223.

O razaranju nekih objekata i postrojenja tih dana govori Filmski žurnal i sačuvane fotografije a kada je reč o kolateralnoj šteti nastaloj na imovini građana u neposrednoj blizini, podaci postoje u prijavama ratne štete, koje čuva Istorijski arhiv Subotice.

Prilikom povlačenja Jugoslovenske kraljevske vojske, osim podvožnjaka srušen je obližnji vodo- toranj na železničkoj stanici i objekti oko njega. Eksplozija je nanela veliku štetu privatnim kućama koje su se nalazile preko puta. Kuće na adresama Paralelni put (danas Jovana Mikića) broj 8, 10 i 12 pretrpele su najteža oštećenja, nakon čega je samo ona na broju 8 potpuno obnovljena. Ovaj prizor na- šao se u tadašnjim mađarskim filmskim novostima, čak i na razglednici, a više fotografija su napravili građani.

Pošto je rat u Suboticu tek stigao, ostavilo je to snažan utisak kod Subotičana tih dana, ali pošto su sledila još veća razaranja i ljudske žrtve, svi detalji o događaju na Paralelnom putu nisu se našli u ratnim hronikama koje su objavljene nakon oslobođenja.

Najveća kuća koja je oštećena, spratnica na broju 10, bila je u vlasništvu Đule Ciglera koji je juna 1941. godine prijavio ratnu štetu novim vlastima. Priložio je i fotografiju overenu od javnog beležnika, na čijoj poleđini piše da su „srpske trupe koje su se povlačile digle u vazduh vodotoranj koji se nalazi oko 25 metara od kuće i da je tada nastalo oštećenje.“ U prijavi još navodi da je u srušenoj najamnoj palati bilo 11 stanova koji su nakon toga u ratnom metežu opljačkani.
Po svemu sudeći, kućevlasnik Cigler nije dobio nadoknadu jer je nakon rata, avgusta 1945. ponovo podneo prijavu Gradskoj komisiji za ratnu štetu.„Na osnovu sprovedenog dokaznog postupka, Komisija je ustanovila da je u prijavi navedena šteta zaista nastala, pa je visinu ratne štete utvrdila u iznosu označenom u dispozitivu ovog zaključka.“
U obrascu „Šteta na imovini i imovinskim pravima“, u rubrici Prouzrokovač štete, stoji: Stara jugoslovenska vojska.
Nakon zaposedanja grada 1941. godine, što je brže mogla, podvožnjak je osposobila okupaciona vlast jer je na tom mestu presečena železnička veza prema jugu, ali on tada nije vraćen u prethodno stanje već je, kao privremeno rešenje, most poduprt debelim balvanima. Mnogo veći poduhvat bila je velika rekonstrukcija železničke stanice koja je usledila još iste godine, na jesen. List Delvideki mađaršag pisao je o detaljima proširenja i adaptaciji stanične zgrade kojoj su sa bokova dozidana dva krila na sprat, postavljena nova vrata, preuređena i modernizovana unutrašnjost od toaleta i čekaonica, do novih šaltera i lokala. Projekat rekonstrukcije je napravio subotički arhitekta Baltazar Dulić.

Tri godine nakon završetka rata usledila je nova kriza, kada je iz pravca severa ponovo počeo da duva preteći vetar, ovaj put zbog neslaganja sa zemljama socijalizma predvođenim velikim Sovjetskim savezom. Sva veća ulaganja u ovaj deo zemlje su zaustavljena zbog ratne opasnosti, što može biti jedno od opravdanja zbog čega popravka jedne ovako značajne saobraćajnice nije bila među prioritetima. Za građane Subotice takvo stanje je predstavljalo ne samo pretnju bezbednosti već i saobraćajni problem prema delu grada koji se širio. Pre i nakon radnog vremena preduzeća, kod uzanog prolaza se stvarala gužva koju su pravili pešaci i vozila.
„Podvožnjak je usko grlo na glavnoj arteriji grada. Pred njim se svakog sata stvara gužva jer dva vozila ne mogu proći uporedo. Tuda prolazi i tramvajska pruga i autobusi za Palić i Horgoš. Gro subotičke industrije se nalazi s one strane pod- vožnjaka. Svakog jutra hiljade radnika i službenika prolaze ispod, baš u isto vreme kada odlaze i dolaze vozovi. Često se dešava da im se vruća voda iz lokomotive sruči na glavu…“ – navodi se u lokalnim novinama.
I bez nezadovoljnih građana, ovaj privremeni podvožnjak sa prugom na balvanima išao je svome kraju. Doprinela je tome i nezgoda koja se desila baš iznad prolaza. Subotičke novine 1957. godine pišu da je uzrok sudara otkazivanje kočnice: „Poslednji sudar vozova na podvožnjaku uznemirio je mnoge stanovnike našeg grada. Pukim slučajem nije došlo do ljudskih žrtava. Međutim, to ne znači da jednog dana neće i do toga doći, ukoliko se opasnost ne ukloni i grad oslobodi jedne velike brige. Hiljade Subotičana i oni koji prolaze ovim međunarodnim drumom, nisu sigurni da im se jednog dana neće srušiti lokomotiva ili neki vagon. Suvišno bi bilo dokazivati kolike opasnosti prete već godi- nama. Mnogi se pitaju zašto železnica odugovlači, zašto već jednom ne ispuni obećanje i izgradi podvožnjak.“

Pisac Boško Krstić u knjizi „Subotičke senke“ ovako opisuje poslednje dane podvožnjaka: „Iako su Saveznici krajem Drugog svetskog rata žestoko bombardovali prugu i podvožnjak od drvenih šlipera, on je preživeo sve do kasnih pedesetih prošlog veka kada su kroz njega propali točkovi jedne lokomotive. Iako smo tada bili u potpunom zanosu izgradnje, to kao da je naslućivalo današnju sudbinu naših železnica. Nakon što su Subotičani iz svih delova grada nekoliko dana dolazili da vide to čudo, lokomotivu propalu kroz most, doneta je odluka da se izgradi novi podvožnjak.

Radovi su završeni 1958. godine i grad je dobio novi saobraćajni objekat a železnica olakšan prolaz ovim pravcem. Pošto se podvožnjak nije mogao graditi više u vis zbog železničke stanice, moralo se ići na spuštanje samog puta. Kolovoz je u odnosu na raniji spušten za preko jedan metar tako da je povećan slobodan prostor između kolovoza i mosta.

Subotičke novine pišu: „Uoči Dana Republike pušten je u saobraćaj novoizgrađeni deo međunarodnog puta u dužini 1.300 m od zgrade Okružnog suda do Fabrike bicikala „Partizan“. Još ranije u saobraćaj je pušten podvožnjak. Novi deo puta zajedno sa podvožnjakom čini najlepši deo našeg grada. Upravo ovo „usko“ grlo je ovim konačno rešeno. Novi put je znatno proširen, što omogućava nesmetan prolaz svim vozilima na ovoj veoma prometnoj saobraćajnici. Podloga kolovoza je izgrađena od tucanika, a gornji sloj je završen sa sitnom kockom u pesku. Nagib kolovoza od mosta prema sudu je 1,61 odsto, a sa druge strane 2,33 odsto. Iako je ovaj nagib veći nego što je ranije bio, time nije otežan saobraćaj ovim delom puta.
Sada se užurbano radi na završavanju trotoara s leve strane puta. Ovaj trotoar će biti izdignut zato što glavni odvodni kanal ide ispod samog trotoara i iznad temelja mosta. U vreme jakih pljuskova trotoar će uvek biti čist i podesan za prolaznike. Zbog velikog nagiba, da ne bi za vreme poledice i zimi uopšte dolazilo do klizanja, trotoar će ići stepenasto. Novim odvodnim kanalom rešeno je i pitanje odvoda otpadnih voda sa ovog terena. Novi kanal ima prečnik preko jednog metra i on odvodi sve vode do Prvomajske ulice.“
Neonska svetla koja su tada postavljena duž puta, dodatno su ulepšala novi objekat i njegovu okolinu. Kao i na mnogim drugim gradilištima tih godina, svoj doprinos radnom akcijom dala je omladina. Uspomenu na te dane čuvala je jedna od kamenih ploča kojima je bio obložen prolaz. Na njoj je pisalo: Zemljane radove iskop i nivelaciju izvela je omladina Subotice.

Izvor: Stevan Mačković, EX Pannonia broj 22

 

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link