Vrata bivšeg policijskog pritvora u Gradskoj kući

Od samog završetka nove, treće po redu gradske kuće, policijski pritvor (“apsana”) nalazio se u prostorijama na III spratu te monumentalne građevine. Sastojao se od 8 prilično velikih ćelija i posebnog dela na IV spratu gde se obavljalo fotografisanje pritvorenika. Jedna od ćelija je bila namenjena za ženske pritvorenice.

Početkom 1920. godine kada vlada epidemija španske gripe gradski pritvor na III spratu gradske kuće je bio prenatrpan pa radi toga probaju da smeste uhapšenike u objekat carinarnice.

O stanju u policijskom pritvoru u gradskoj kući izveštava gradski fizik dr Barta:

Redarstveni zatvor u gradskoj kući je ponekad toliko pretrpan, da se tamo ne mogu sprovoditi ni elementarni uslovi javne higijene i javnog zdravlja, pa sam redarstvenicima dao preporuku, da se jedan deo zatvorenika, na primer uhapšeni od strane carinske službe premeste u druge prostrije. Molim da se ove moje preduzete mere odobre, i u isto vreme molim da se ovaj moj izveštaj, dopunjen sa nedeljnim statistikama i pamfletom dopremi šefu javnog zdravlja B.B.B.

U Subotici, 8. februara 1920. godine

Isti problem se javlja i u leto te 1920. godine, kada se dnevno hapsi veći broj švercera i krijumčara. Razlog za to je bio jednostavan: “Usled toga što je Subotica postala pogranično mesto, gde je krijumčarenje jako razvijeno i sve te uhvaćene krijumčare ovdašnja Carinarnica stavlja kod nas u pritvor…”Prostorije pritvora su bile predviđene za 40 – 50 lica, a po izveštaju gradonačelnika MUD početkom avgusta 1920. godine bilo ih je i do 120, što dovodi do pretrpanosti ali izaziva i povećane troškove za izdržavanje pritvorenika – ishranu, pa se traži povećanje budžeta za tu svrhu. “Policijsko kapetansko zvanje grada Subotice” piše 12. VI 1920. godine MUD izveštaj o stanju u pritvoru. U ćelijima nije bilo kakvog nameštaja, samo su daske na kojim se spavalo bile raspoređene pored zidova. U svakoj sobi bio je po jedan “čabar za svršavanje nužde”. Zbog tri puta povećanog broja ljudi po ćelijama “vazduh je bio okužen a zagađene su stenicama i vašima tako da u svakom momentu preti opasnost od zaraze”.

Pošto veći deo ćelija leži sa sunčane strane to će u letnjem vremenu kad nastupe vrućine usljed silne zapare i žege razvijati se još zagušljivi gasovi od vrinja u čabrovima i nastati užasno okuživanje vazduha. Zatvor nema sobe za promatarnje niti sobe za bolesne, tako da se zatvorenici bez prethodnog smatranja unose direktno u ćelije i na taj način unose najraznovrsnije bolesti. Neophodno je nužno jedno odeljenje za posmatranje u koje bi zatvorenici prvo došli, te posle lečničkog pregleda u ćelije bili dodeljeni jer se bolesni mogu smestiti i u gradsku bolnicu.

Ističe se i da bi prostorije trebalo okrečiti i dezinfikovati, ali zbog trenutne situacije kada se nemaju gde drugde premestiti utamničeni, to nije moguće.

Od 1950. godine te prostorije koristi Istorijski arhiv Subotica.

“Obezbeđivanje osnovnih prostornih preduslova za prikupljanje i obradu arhivske građe teklo je sporo. Tako je krajem 1948. godine, ustupljena je, zahvaljujući upravniku Gradskog muzeja dr Šulmanu, prvo jedna mala prostorija, te je adresa Arhivskog područja iz tog vremena glasila Arhivsko područje za grad Suboticu i srez Bačku Topolu, u zgradi (Lenjinov park br. 11, Gradski muzej) sa uslužnim telefonom br. 6-28. U 1949. godini, za Arhivsko sabiralište, dobijene su dve prostorije, potpuno prazne i bez ikakvog nameštaja (polica, stolova ili stolica) koje su se nalazile u Engelsovoj ulici, broj 9. Krajem 1950. godine, Arhivskom središtu dodeljeno je jedanaest prostorija na trećem spratu u, kako se tada zvanično zvala, zgradi Glavnog narodnog odbora, odnosno ranijoj i sadašnjoj Gradskoj kući