Subotica, nekadašnji simbol radne etike i industrijskog procvata, danas se suočava sa paradoksom koji lokalne privrednike tera na očaj. Dok se na sva zvona priča o nezaposlenosti, realnost na terenu je frapantno drugačija: posla ima, ali radnika – onih pravih – ni za leka.
Razgovarali smo sa Markom (ime poznato redakciji), vlasnikom srednjeg preduzeća iz Subotice, koji već mesecima ne uspeva da popuni radno mesto. Njegova priča nije usamljen slučaj, već ogledalo krize morala koja potresa domaće tržište rada.
„Plata redovna, posao lak, ali obraz – đon“
Marko nudi uslove koji bi pre deset godina bili san svakog radnika. Plata je iznad proseka, radno vreme fiksno, a posao ne zahteva težak fizički napor. Ipak, on se oseća kao da vodi bitku sa vetrenjačama„Više ne tražim stručnjaka, tražim samo čoveka koji će se pojaviti na poslu,“ započinje Marko svoju ispovest. „Doživeo sam da mi se čovek ne javi tri dana, a onda me pozove i kaže da je ‘zaboravio’ da treba da dođe. O lažnim bolovanjima da ne govorim – čim grane sunce ili krene sezona pečenja rakije, pola firme odjednom dobije ‘išijas’.“

Međutim, vrhunac bezobrazluka usledio je kada je Marko na sigurnosnim kamerama uhvatio radnika kojem je pomogao u teškim trenucima kako iz magacina iznosi i krade materijal.
„Nije to bila krađa iz gladi, to je krađa iz nedostatka kućnog vaspitanja,“ ogorčen je on.
Kladionica kao „kancelarija“: San o lakoj lovi
Gde su nestali mladi Subotičani? Odgovor se često nalazi u zamračenim prostorijama sa svetlećim reklamama na svakom ćošku. Dok privrednici vabe radnike, lokalne kladionice su pune omladine koja radije bira „tiket“ nego radnu knjižicu.
Umesto osam sati rada, bira se 15 minuta nade u „brzu lovu“. Svaki autoritet se doživljava kao pritisak, a svaka obaveza kao teret. Čest je model u kojem se živi na grbači roditelja ili penzija baka i deka, dok se dan provodi uz kafu i kvote.

Kritičari bi rekli da su plate male, ali u Markovom slučaju, to jednostavno nije istina. Ovde je reč o dubljoj socijalnoj patologiji. Izgubili smo kult rada, a dobili kult snalaženja (čitaj: varanja).
Kada krađa postane „snalažljivost“, a neodgovornost „slobodan duh“, društvo ulazi u opasnu zonu. Ako se trend nastavi, Subotica – a i cela Srbija – ostaće gradovi u kojima će jedini „uspešan“ biznis biti onaj koji se bavi igrama na sreću, dok će proizvodne pogone moći da održavaju samo radnici iz uvoza.
Pitanje za sve nas ostaje: Da li smo postali nacija koja bi radije prosila ispred aparata nego zarađivala za mašinom?

Podržite i pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj  link