Sećanja su poput mirisa – iznenada navru i vrate nas u dane koji se više nikada neće ponoviti. Kada pomislim na svoje detinjstvo u Subotici, prvo mi na pamet padne moja baka. Njena kuhinja, običaji našeg podneblja i jednostavan život ispunjen malim radostima ostavili su trag koji ne bledi. Iako bake više nema, uspomene na nju i na one trenutke kraj šporeta, na supu i kiflice, na razgovore i smeh, uvek mi greju dušu. Ovo je priča o tim vremenima – o bakinoj toplini, običajima našeg kraja i detinjstvu koje danas čuvam kao najdragocenije blago.

Sećam se svoje bake kao da je juče bilo. Njene kuhinje, mirisa koji se širio još s vrata, i tog osećaja sigurnosti koji nikad više nisam pronašao nigde drugde. Početkom devedesetih, dok su svi pričali o sankcijama i nestašicama, kod bake se uvek nalazilo nešto ukusno, nešto što je činilo da zaboravimo na teška vremena.

Sećam se njene žute supe. U nju je išlo samo meso domaćih kokošaka – onih što kljucaju travu i baštenske bube – i domaći rezanci. A rezanci su posebna priča: testo od pravih domaćih jaja i domaćeg brašna, razvijano oklagijom na stolu. Po celoj kuhinji beli stolnjaci, na njima se testo suši, a ja stojim i gledam, ubeđen da će svakog časa neka muva da sleti i “upljuje testo” i pokvari sve. Baba bi me tada pogledala strogo kada bih sklonio glavu i pravio se pametan.

Sećam se i lakumića. Tada sam od bake prvi put čuo da testo mora da „odmori“, da nadođe, kao da ima dušu. Ona bi razvijala, sekla, uvijala, a ja sam ponavljao svoju omiljenu reč: „oklagijala!“ – i mislio da sam strašno duhovit. Ona bi se smejala, a meni bi srce bilo puno.

Sećam se i onih „propalih“ dana – kada stigne puna kesa boranije pa skidam krajeve, i “cepkam je” ili kad mi tutne kesu graška u ruke i kaže: „Ajde, brzo ćeš ti to da očistiš“, a meni dan ode u ljuštenje i gunđanje. Ali onda dođu kiflice, testo s makom ili krompirom koje samo ona zna da tako da napravi, i odjednom zaboravim sve muke.

Sećam se i Badnjeg dana i  večere – pasulj, riblja čorba, jabuka i med, beli luk na stolu… Čak i čišćenje svinjca sa bakom pamtim – ja s druge strane ograde, dodajem lopatu, a ona se boji da će me “luda” svinja od preko 100 kilograma, koja jedva šeta, napasti i povrediti. I to mi je tada bilo kao velika pustolovina.

Sećam se… a bake više nema. Njena kuhinja je utihnula, ali je ostala njena oklagija. Ona ista kojom je razvijala testo i pravila ukuse mog detinjstva. Danas je u rukama moje majke. Kada je podigne i krene da razvija testo, kada kuhinja ponovo zamiriše kao nekad, meni navru suze i osmeh u isto vreme.

Jer bake više nema, ali dokle god postoji taj miris, ta oklagija i ta ljubav u testu, ona živi – u mojoj majci, u meni i u svakoj uspomeni.

 

Pridružite se SUživo Viber zajednici klikom na ovaj link