Šta se dogodilo u Srbiji: Trenutak kada je promena postala moguća

Prema prvim projekcijama Ipsosa i CeSID-a, Studentska lista osvojila bi parlamentarnu većinu, dok je Aleksandar Vučić priznao poraz svoje liste. Konačni rezultati još se čekaju, ali ova izborna noć već otvara pitanje koje prevazilazi procente i mandate: kako je pokret izrastao iz studentskih protesta uspeo da izazove vlast sa tako dugim političkim stažom?

Dugotrajna vlast ima prednost koja se teško meri anketama: ljudi se naviknu na nju. Njeno prisustvo u svakodnevnom životu vremenom počinje da deluje kao trajno stanje. Građanin može da bude nezadovoljan, a da istovremeno ne veruje da njegov glas može nešto da promeni.

Tada rečenice „svi su isti“ i „ništa se neće promeniti“ dobijaju političku težinu. One izražavaju razočaranje, ali često vode i povlačenju. Vlast ne mora da pridobije svakog razočaranog građanina. Dovoljno je da ga nijedna alternativa ne pokrene.

Studentski pokret je, sudeći prema prvim projekcijama, uspeo da probije deo te ravnodušnosti i nepoverenja. Koliko su tome doprineli novi birači, povratak apstinenata ili promena ranijih političkih opredeljenja, pokazaće tek podrobnije analize.

Moguće psihološko objašnjenje jeste da su studenti delu građana vratili osećaj da u svom nezadovoljstvu nisu sami. Kada čovek oko sebe vidi ljude različitih godina, zanimanja i uverenja koji traže odgovornost, menja se i njegova procena sopstvenog položaja. Lična frustracija dobija zajednički izraz, a izlazak na izbore ponovo dobija smisao.

Važno je, međutim, razumeti šta ovde znači „studentska lista“. Prema izveštaju AP-a, među kandidatima su stručnjaci, profesori, umetnici, poljoprivrednici i druge ličnosti koje je podržao studentski pokret. Njena snaga zato se ne može objasniti samo generacijskom pobunom. Poverenje stečeno kroz studentsko organizovanje preneto je na širu političku ponudu.

Ni taj uspeh nije nastao preko noći. Formalna izborna lista jeste nova, ali iza nje stoji gotovo dve godine protesta i povezivanja nakon tragedije na novosadskoj železničkoj stanici. Ono što u izbornoj noći izgleda kao iznenadan preokret prethodno je imalo dugu društvenu pripremu.

Postoje slična iskustva u svetu, mada nijedno nije potpuno isto. Nekadašnji studentski vođa Gabrijel Borić pobedio je na predsedničkim izborima u Čileu 2021, deset godina posle protesta koje je predvodio. U Bangladešu su predvodnici studentskih protesta osnovali stranku nakon odlaska premijerke Šeik Hasine. U Nepalu je mlada stranka ostvarila ubedljivu izbornu pobedu posle omladinskih protesta. Zajedničko tim primerima jeste pokušaj da se nezadovoljstvo pretvori u trajnu političku organizaciju.

Zato bi bilo preterano govoriti o događaju bez presedana. Posebnost srpskog slučaja je u spoju studentskog organizovanja, široke građanske podrške i neposrednog izbornog izazova dugogodišnjoj vlasti.

Za druge zemlje ovo može postati važan primer kako se menja političko očekivanje jednog društva. Pokret dobija novu snagu kada građani počnu da veruju da promena ima izgleda. Tada podrška prestaje da bude samo izraz protesta i postaje spremnost da se preuzme deo odgovornosti za ishod.

Za etablirane stranke to je upozorenje da iskustvo, infrastruktura i stalna prisutnost u javnosti ne mogu zauvek nadoknađivati gubitak poverenja. Za nove pokrete, pouka bi mogla biti da se poverenje gradi doslednošću, organizacijom i odnosom prema ljudima mnogo pre nego što se zatraži njihov glas.

Ipak, izborni uspeh otvara zahtevniju fazu. Zajednička želja za promenom može povezati veoma različite ljude. Upravljanje državom donosi odluke o novcu, javnim službama, privredi i spoljnoj politici, na kojima te razlike postaju vidljive. Poverenje koje je okupilo pokret tada mora da dobije oslonac u rezultatima i odgovornosti.

Ako se projekcije potvrde, pobednici će naslediti i veliko očekivanje: da građani imaju pravo da ih pitaju, kritikuju i smene. Upravo će odnos nove vlasti prema tom pravu pokazati dubinu promene.

Jedna izborna noć može da promeni vlast. Koliko se promenila država videće se po tome koliko će građani slobodno živeti, koliko će institucije odgovorno raditi i koliko će svaki sledeći izbori ostati otvoreni.