Sećate li se „29. novembra“? Evo šta se desilo i šta je danas tamo

Generacije Subotičana odrastale su uz njen znak, prodavnice i proizvode. U najboljim godinama zapošljavala je oko 3.000 ljudi, prerađivala stotine hiljada grla godišnje i izvozila širom sveta. Danas se na mestu nekadašnjeg „carstva dobre hrane“ razvija sasvim drugačija industrija.

Za starije Subotičane naziv „29. novembar“ nije samo ime nekadašnje fabrike. On budi sećanja na pune prodavnice, konzerve i paštete prepoznatljivog izgleda, viršle, parizer, trajne kobasice i gotova jela. Još više od toga, podseća na hiljade radnika koji su svakog jutra odlazili u Tolminsku ulicu i na čitave porodice čiji je život bio povezan sa fabrikom.

Decenijama je „29. novembar“ bio jedan od simbola industrijske Subotice. Njegovi proizvodi prodavali su se širom Jugoslavije, ali i daleko izvan nje. Fabrika je sarađivala sa stočarima iz Čantavira, Bajmoka, Malih Pijaca i drugih okolnih mesta, imala sopstvenu prodajnu mrežu i predstavljala važan oslonac poljoprivrede čitavog severa Bačke.

Ipak, njena priča nije počela posle Drugog svetskog rata, niti sa imenom po kojem je većina Subotičana pamti.

Početak priče još 1885. godine

Koreni fabrike vode do 1885. godine i saradnje Rafaela Hartmana i Vilhelma Konena, dvojice preduzimljivih trgovaca iz uglednih jevrejskih porodica.

Njihovo prvobitno poslovanje bilo je zasnovano na otkupu živine i jaja na području tadašnje južne Ugarske i izvozu na tržišta zapadne Evrope. Partnerstvo je preraslo u firmu „Hartman i Konen“, koja je vremenom razvila klaničnu i prerađivačku proizvodnju i postala jedno od važnijih preduzeća tadašnje Subotice.

Već između dva svetska rata firma je raspolagala ozbiljnim proizvodnim i izvoznim kapacitetima. Prema sačuvanim podacima, 1929. godine mogla je dnevno da preradi oko 300 svinja, dok su se jaja i živina u velikim količinama izvozili u evropske zemlje. Zabeleženo je i da je još 1925. na londonsko tržište isporučeno oko 140.000 ćurki.

Bio je to primer razvoja subotičke prehrambene industrije zasnovane na onome čega je ovaj kraj imao u izobilju – plodnoj zemlji, razvijenom stočarstvu, železničkim vezama i blizini velikih evropskih tržišta.

Kako je nastao „29. novembar“

Posle Drugog svetskog rata preduzeće je prešlo u državno vlasništvo. Rešenjem Vlade Narodne Republike Srbije od 3. septembra 1946. godine osnovano je preduzeće koje je dobilo ime Industrija mesa i konzervi „29. novembar“.

Naziv je preuzet od tadašnjeg Dana Republike, jednog od najvećih državnih praznika nekadašnje Jugoslavije. Iako je politički i društveni sistem u kojem je fabrika dobila ime odavno nestao, među Subotičanima je „29. novembar“ vremenom postao prvenstveno naziv fabrike i prepoznatljivog prehrambenog brenda.

Prelomni trenutak dogodio se 1959. godine, kada je proizvodnja preseljena u nove i za to vreme veoma moderne pogone u Šandoru, današnjem Aleksandrovu. Izgrađena je jedna od najvećih industrijskih klanica u tadašnjoj Jugoslaviji, sa postrojenjima za klanje, preradu mesa, proizvodnju kobasica, suhomesnatih proizvoda, konzervi, masti i gotovih jela.

Od tog trenutka „29. novembar“ više nije bio samo značajna subotička fabrika. Postao je jedan od velikih proizvođača hrane u zemlji, u rangu najpoznatijih mesnih industrija tog vremena.

Fabrika koja je uvodila novine

„29. novembar“ nije bio poznat samo po količini proizvedene hrane. U pojedinim oblastima bio je tehnološki pionir.

Još 1953. godine započeta je proizvodnja trajnih konzervi namenjenih izvozu. Fabrika je 1968. među prvima na tržište izbacila vakuumski pakovane viršle i kobasice, a 1969. počela je proizvodnju trajnih kobasica.

Među njenim novinama bile su trajne paštete i gotova jela pakovana u aluminijumsku foliju. Proizvodili su se sveže meso, parizer, viršle, salame, suhomesnati proizvodi, mesni naresci, paštete, konzerve, mast i različita gotova jela.

Mnogi se i danas sećaju ukusa paštete „29“, konzerviranih viršli, mesnog nareska ili mirisa koji se širio fabričkim prodavnicama. Reklamni slogan „Carstvo dobre hrane“ nije bio poznat samo Subotičanima. Mogao se videti širom zemlje.

Tokom sedamdesetih godina godišnja proizvodnja prelazila je 50.000 tona. U najboljim vremenima otkupljivano je i prerađivano do 300.000 grla godišnje, a veliki deo sirovine stizao je iz okolnih sela.

Čantavir je bio jedan od najvažnijih centara proizvodnje, ali su desetine hiljada tovljenika stizale i iz Bajmoka, Malih Pijaca i drugih mesta. Zbog toga fabrika nije obezbeđivala posao samo svojim radnicima. Od nje su zavisila brojna poljoprivredna gazdinstva, prevoznici, trgovine i druge firme.

Tri hiljade radnika i proizvodi za svet

Na vrhuncu razvoja „29. novembar“ je zapošljavao oko 3.000 ljudi. Proizvodnja se odvijala gotovo neprekidno, a iz fabrike je dnevno izlazilo i do 160 tona hrane.

Posebno upečatljiv podatak odnosi se na februar 1984. godine. Toga meseca proizvedeno je oko 3.500 tona mesa i prerađevina, od čega je približno 2.000 tona bilo namenjeno izvozu.

Subotički proizvodi odlazili su na tržišta Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, tadašnjeg Sovjetskog Saveza, Mađarske, Nemačke, Izraela, Grčke i drugih zemalja.

Za mnoge radnike fabrika je predstavljala mnogo više od radnog mesta. Postojale su fabričke prodavnice, restorani, odmarališta i različiti oblici podrške zaposlenima. Kolege koje su zajedno provodile decenije u proizvodnji ostajale su povezane i nakon odlaska u penziju.

Zato je istorija „29. novembra“ istovremeno i porodična istorija hiljada Subotičana.

Kako je počeo pad

Početkom devedesetih godina fabrika se suočila sa problemima koji su pogodili veliki deo tadašnje privrede. Došlo je do raspada zajedničkog tržišta, međunarodnih sankcija, inflacije, otežanog izvoza, pada stočarske proizvodnje i velikog rasta troškova energije i sirovina.

Preduzeće projektovano za masovnu proizvodnju teško je moglo da posluje sa malim delom svojih kapaciteta. Klanica koja je mogla da preradi oko 1.500 svinja i 200 junadi dnevno početkom devedesetih radila je sa približno deset odsto mogućnosti.

Prema sećanju nekadašnjeg tehničkog direktora Antala Barne, dnevna proizvodnja je sa nekadašnjih 160 tona pala na između 40 i 60 tona. Bilo je sve manje sirovine, energija je bila skupa, a tržište mnogo uže nego ranije.

Propast fabrike zato se ne može objasniti jednim događajem ili jednom odlukom. Bio je to višegodišnji proces u kojem su se istovremeno smanjivali proizvodnja, tržište i broj dobavljača, dok su rasli troškovi i dugovi.

Prvi stečaj i pokušaj povratka

Prvi stečaj pokrenut je 4. novembra 1998. godine. Oko 2.500 radnika tada je ostalo bez posla.

Dve godine kasnije učinjen je pokušaj da se proizvodnja obnovi. Deo radnika vraćen je u pogone, ali je fabrika radila sa svega pet do deset odsto nekadašnjih kapaciteta. Takav obim proizvodnje nije mogao dugo da izdržava troškove kompleksa projektovanog za potpuno drugačije tržište i mnogo veće količine.

Dugovi su nastavili da se gomilaju, a proizvodnja je ponovo zaustavljena u decembru 2008. godine. Stečajni postupak pokrenut je u maju 2009, dok je odluka o bankrotstvu doneta u septembru iste godine.

Time je praktično završena proizvodna istorija „29. novembra“, iako je prodaja njegove imovine trajala još čitavu deceniju.

Prodaja mašina, hala i preostale imovine

Mašine, laboratorijska oprema, vozila i proizvodna postrojenja prodati su 2015. godine austrijskom preduzeću za trgovinu sekundarnim sirovinama za 48 miliona dinara.

Glavni industrijski kompleks u Tolminskoj ulici, sa više desetina objekata, prodat je 2017. subotičkoj kompaniji „Al Pack“ za 84,7 miliona dinara. Jedan manji objekat kupio je „Mesopromet“.

Preostala stečajna imovina nalazila se na više lokacija i obuhvatala je silose, mešaonicu stočne hrane, upravne i maloprodajne objekte, poljoprivredno zemljište i druge nekretnine. Pravno lice sa tom preostalom imovinom prodato je 2019. godine subotičkoj firmi „Agro Silver“ za 59,5 miliona dinara.

Tek tada je, posle 134 godine od početaka firme Hartman i Konen, administrativno zatvoreno poslednje poglavlje nekadašnjeg giganta.

Šta se danas nalazi na mestu fabrike?

Na nekadašnjoj fabričkoj lokaciji u Tolminskoj ulici danas se razvija nova industrijska priča.

Na adresi Tolminska 35 nalazi se kompanija ElevenEs, koja razvija i proizvodi litijum-gvožđe-fosfatne, odnosno LFP baterijske ćelije. Reč je o baterijama namenjenim sistemima za skladištenje električne energije, industrijskim postrojenjima i električnim vozilima.

ElevenEs je nastao iz tehnološkog iskustva kompanije „Al Pack“, koja proizvodi aluminijumsku ambalažu i koja je 2017. kupila glavni kompleks nekadašnjeg „29. novembra“.

Na ovoj lokaciji već postoji razvojna i pilot-proizvodnja baterijskih ćelija, a početkom 2026. odobreni su pripremni radovi za izgradnju znatno većeg proizvodnog kompleksa. Planirana megafabrika trebalo bi da ima godišnji kapacitet od jednog gigavat-časa, dok se početak masovne proizvodnje očekuje u drugoj polovini 2027. godine.

Tako se na prostoru na kojem su se nekada proizvodile paštete, salame i konzerve danas razvija tehnologija za skladištenje električne energije.

Fabrike nisu samo zgrade

Od nekadašnjeg „29. novembra“ danas nisu ostali proizvodi na policama niti fabrički znak iznad ulaza. Ostala su sećanja radnika, njihove fotografije, radne knjižice, reklamni materijal, ambalaža i priče koje se prenose u porodicama.

O veličini tog kolektivnog sećanja govori i činjenica da je Gradski muzej Subotica 2024. godine organizovao program pod nazivom „Carstvo dobre hrane – 29. novembar“, na kojem su nekadašnji zaposleni i arhivisti govorili o fabrici, proizvodnji i ljudima koji su u njoj radili.

„29. novembar“ pripada jednom završenom periodu subotičke privredne istorije. Njegovo ime bilo je vezano za nekadašnji državni praznik, ali su njegovo stvarno nasleđe stvarali radnici, tehnolozi, stočari, vozači, trgovci i svi oni koji su od fabrike živeli.

Danas Tolminska 35 ponovo postaje mesto industrijske proizvodnje, ovog puta u sasvim drugoj oblasti. Vreme će pokazati koliko će nova fabrika promeniti Suboticu. Stara je, bez sumnje, ostavila trag koji se i dalje pamti.

Sećate li se proizvoda „29. novembra“? Da li ste vi ili neko iz vaše porodice radili u fabrici – i koji njen proizvod vam je prvi u sećanju?