U svetu buke i podela: Šta to Subotica ima, a drugima sve više nedostaje?

Na staroj razglednici prepoznajemo Gradsku kuću i trg, ali možemo samo da zamislimo sve jezike, pozdrave i razgovore koji su se tog dana čuli među prolaznicima. Svako je imao svoju priču, a delili su isti grad. Mnogo toga se od tada promenilo. Taj osećaj da Subotica pripada svima koji u njoj žive vredi sačuvati.

Sve je više glasova, a sve manje slušanja. Sa tribina, govornica i ekrana stižu poruke koje nas razvrstavaju, podsećaju ko je „naš“, a ko „njihov“. U predizbornoj buci te reči postaju još glasnije, a dešavanja širom sveta podsećaju nas koliko je lako produbiti podele i koliko je važno sačuvati ono što nas povezuje. Zato vredi pogledati i mesta u kojima postoji nešto dragocenije od sposobnosti da se nadviče komšija. Subotica ima šta da kaže o tome.

Na mapi sveta naš grad je mala tačka. U njemu, ipak, ima mesta za mnogo jezika, vera, običaja i porodičnih priča. Vekovima su ga oblikovali ljudi različitog porekla: gradili kuće, otvarali radnje, podizali škole i odgajali decu. Njihovi tragovi danas pripadaju istim ulicama. Svako je doneo nešto svoje, a generacije Subotičana odrasle su uz to preplitanje kao uz prirodan deo života.

Sinagoga, pravoslavne i katoličke crkve, džamija — svaka čuva svoju tradiciju, a sve pripadaju Subotici. Generacije su u ovom gradu gradile domove, negovale običaje i ostavljale trag koji danas zajedno nasleđujemo. Bilo je kroz istoriju i teških vremena, stradanja i podela. Zato imamo još više razloga da čuvamo ono što nas povezuje: pravo svakog čoveka da u svom gradu živi slobodno, sigurno i sa osećanjem da je kod kuće.

O tome govori i višejezična tabla na Gradskoj kući. Subotica ima četiri službena jezika: srpski, mađarski, hrvatski i bunjevački. Iza svakog stoje nečije prve reči, uspavanke, školske uspomene i razgovori za porodičnim stolom. Kada svoj jezik vidite na javnom mestu, lakše osećate da grad računa i na vas. A kada odrastate uz više jezika, imate priliku da rano naučite da se isti grad može voleti i drugačijim rečima.

Stariji Subotičani mogli bi o tome mnogo da ispričaju: o komšiji koji je čestitao praznik, drugarima iz škole, svadbama na kojima su se mešale pesme i kolačima koji su prelazili iz kuće u kuću. Mnogo toga učilo se kroz takve susrete. Znalo se čiji je danas praznik, kome treba pomoć i kod koga se svraća na kafu. U tim običnim odnosima nastajao je osećaj doma koji vredi preneti i onima koji danas odrastaju.

I u Subotici ima predrasuda, podela i trenutaka kojih se ne možemo ponositi. Zajednički život ne opstaje sam od sebe, niti ga mogu sačuvati samo lepe reči o toleranciji. Čuvamo ga kada ne prećutimo ponižavanje komšije, kada nečije ime izgovorimo s poštovanjem i kada decu naučimo da se čovek upoznaje kroz susret. Posebno u danima kada se od nas traži da biramo strane, treba da pazimo kako se odnosimo prema ljudima sa kojima ćemo deliti grad i kada sva buka utihne.

Svet bi mogao da pogleda prema Subotici i vidi koliko različitih života staje u jedno zajedničko „mi“. A mi bismo mogli češće da se setimo koliko je to dragoceno. Da čuvamo i građevine i ljude, i svoje nasleđe i tuđe pravo na njega. Da naša deca jednog dana, na kom god jeziku govorila, sa istom toplinom kažu: „Ovo je moj grad.“ Subotica zaslužuje da je takvu sačuvamo.