Godina je 1968. — Subotica diše svojim specifičnim ritmom. Grad koji je odvajkada bio raskršće naroda, jezika i običaja, te godine je bio i svedok burnih vremena, ali i tihih, svakodnevnih trenutaka koji ostaju duboko urezani u sećanja.
Ulice su bile prepune bicikala — to je bilo vreme kada se do Palića išlo „biciklom na kupanje“, a šetnja Korzoom, od Gradske kuće do hotela „Patria“, bila je svakodnevni ritual. Subotičani su sedeli po baštama kafana, pričalo se na srpskom, mađarskom, hrvatskom, bunjevačkom… sve u jednom dahu, bez prevoda.
Između svakodnevice i velikih promena
Te 1968. svet je goreo od studentskih protesta, a i Subotica je imala svoju dozu pobune. Iako daleko od beogradskog Studenjaka, i ovde su mladi ljudi, učenici srednjih škola i studenti, živahno diskutovali o „novom društvu“, pravdi i slobodi. U lokalnim kafićima, uz šah i crnu kafu, slušali su se The Beatles, ali i tamburaši.
Fabrike, izvoz i planovi za budućnost
Privreda Subotice tada je cvetala: „Bratstvo“ je proizvodilo teretne vagone sa projektovanim kapacitetom od 1.000 vagona godišnje, „Sever“ proizvode koji su išli širom Jugoslavije, a industrija „Zorka“ bila je najveća fabrika đubriva u bivšoj Jugoslaviji. Fabrike su radile punom parom, a na posao se išlo biciklom ili peške — autobusima se vozilo „samo kad mora“.
Godine 1968. konfekcija „Železničar“ beleži rast izvoza, pre svega kroz proizvodnju balon mantila za SSSR i 35.000 ženskih kostima za nemačku firmu Otto Versand.
Ciljevi su bili modernizacija, kvalitetnija organizacija i specijalizacija. Problem su predstavljali zastareli mašinski park i potreba za obukom radnika za rad na novim mašinama.
Planiralo se širenje sopstvenih pogona, jer saradnja sa „Snežanom“ nije pružala dugoročnu perspektivu. Fokus je bio na proizvodnji za tržište, uz nužnost kapitalnih ulaganja i povratka na 48-časovnu radnu nedelju.
Najlepša devojka Subotice 1968. godine
Ana Budai, službenica „Aurometala“, rođena 1945. godine, važila je za najlepšu devojku Subotice. Mladići su uglas govorili da ima osmeh koji osvaja Korzo, a Ana je maštala o životu pored mora, uz muziku, pozorište i izlete.
Među onima koji su joj svakodnevno upućivali poglede bili su učenici, studenti i radnici, svi sa istim uzdahom: „To je naša Ana.“
Vanzemaljci u Subotici
Jednog dana grad je brujao o priči iz Horgoša: Mihajlo Barović, mehaničar, tvrdio je da je video leteći tanjir! Pokazivao je i „dokaz“ — mali predmet koji je navodno ispao iz svemirskog broda.
Higijenski zavod je došao s Gajgerovim brojačem i utvrdio da predmet zaista zrači. Ali… ubrzo se ispostavilo da je to bila medicinska spravica iz Berlina, stara pedeset godina. Subotica se smejala, ali pričalo se još danima: „Možda su i bili, samo su se brzo vratili.“
Buvlja pijaca — subotički Montevideo
Na čuvenoj „buvljakuši“ na Velikoj pijaci trgovalo se kao na Ponte Rosi u Trstu. Mađarski turisti, domaći trgovci i pokoji preprodavac stvarali su šaroliku sliku grada, gde su se pokrivači s paunovima prodavali uz cenkanje i šalu, a vetrovi s ravnice nosili mirise paprike i kuvanog vina.
Najomiljeniji mladić u gradu 1968. godine
Dragan Ivković, student rođen 1948. godine, bio je sinonim za šarm i duhovitost. Devojke su ga birale kao „najpoželjnijeg mladića Subotice“, a njegova vedrina osvajala je kako na školskim hodnicima, tako i u večernjim šetnjama Korzoom.
Najstarija Subotičanka 1968. godine
Julijana Bakoš, rođena 1873. godine, bila je simbol starog duha Subotice. Svakog dana pešačila je sedam kilometara do centra, pričajući kako su se tu gde su sada asfaltirane ulice nekada prostirale livade pune dečjeg smeha.
Mladi i njihove brige
Subotička omladina 1968. godine sanjala je o svom domu kulture, mestu gde bi muzika, sport i umetnost dobili pravo lice. „Moramo mi prvi pokrenuti stvar!“, govorili su mladi gimnazijalci.
Tražili su sportske terene, više koncerata, manje „komercijale“ u pozorištu i mesto za razgovor o stvarnim životnim temama.
Kad bih bio gradonačelnik…
„Ukinuo bih kocku i podelio radna mesta ravnopravno“, rekao bi mašinovođa Albe Vukmanov. Poštarka Ana Marija Šebešćen sanjala je domove za mlade, a stomatolog Dušan Kesić zamišljao Palić kao banju koja bi Suboticu učinila evropskom metropolom.
Ali Subotica je i te godine ostala Subotica — grad gde je svaka fasada imala svoju priču, gde su stariji muškarci igrali šah u parku Ferenca Rajhla, a žene nosile pletene cegere pune paprika i paradajza sa Velike pijace.
Iako daleko od centara moći, Subotica je i 1968. godine pokazivala svoje pravo lice: lice grada koji lagano, ali sigurno, gleda u Evropu, čuvajući pri tom miris starinske kafe, zvuke tambure i duh jedne multikulturne ravnice.
Zahvaljujemo se Istorijskom arhivu Subotice i direktoru Stevanu Mačkoviću na ustupljenim fotografijama koje nam omogućavaju da zavirimo u prošlost našeg grada. Njegov trud i posvećenost očuvanju istorije daju nam priliku da se podsetimo kako se nekada živelo i kako se grad menjao kroz vreme.
Izvor: Istorijski arhiv Subotice
Dodatno čitanje: Konfekcija „Železničar“ — crtice iz građe
0 komentara
Uključite se u razgovor